Сион

131

општавава. Ако који природничар и постане материјалиста, то није никако чудо. Материја то је нешто, што доиста постоји; њени процеси постоје у самој ствари. Следствено, ако се ко искључиво бави проматрањем тих материјалних процеса, он лако може навикнути на тај једностран поглед и ништа друго невидети, осим материје и њених процеса; али сама наука, она се не зауставља на томе; она тежи да схвати смисао живота у опште и физичног и дјховног . Дакле саме науке неводе материјализму, него одводе од њега. То нам сведочи историја развитка науке. У почетку сваке периоде развитка науке јавља се материјализам, а при свршетку сваке периоде он изчезава. Тако, например, кемичар испитује саставне елементе човечијег тела; Физичар — Физичке процесе , који се у њему врше; меканичар испитује меканични строј човечијег тела и законе његова кретања. Наравно, сва та испитивања могу бити правилна и истинита; али не може бити правилно и истинито то, да се сав живот човечији своди на сарадњу кемијских елемената, о чему говори кемија, или на игру физичних процеса, о чему говори Физика, или на машиналне покрете о чему говори меканика. Ни једна од наука нема те претензиије да реши питање о животу човека, но у исто време ни једна од њих и необара питање, и најпосле свака ће од њи^ у своме испитивању доћи до њега. А међутим лако се може догодити, да на пример — кемичар у образи себи, да се сва суштина жив.ота човечија састоји у томе, што подлежи разматрању кемије. Таким начином, у опште узевши, може се казати да природне науке дају повод материјализму, али се неможе казати да је материјализам њихова последица. Материјализам јавља си при изучавању природних наука услед те ФилосоФске теаше к општавању, која у опште ствара системе, и који се често заустави на најближим цредметима и најпознатијим мањерима мишљења, па то уздиже на ступањ свеопште истине. По томе повод материјализму, вегову аолазну тачку, 9*