Сион

132

треба тражити у ириродним иаукама; оне ће нам показати онај строј ума, ону његову нарочиту, почесну тежњу, на подмиреву које и држи се материјализам. Ограђујемо се унапред од свавог прекора у противусловљу, па Еажемо, да је свака почесна тежња ума, у опште узевши, законита и нимало не противуслови општим тежњама, само је погреиша у томе, кад се почесна тежња призпа за општу, врховну и јединствену. Ум човечији по самој природи својој скдоњјен је за таке обмане. По самој природи својој он тежи општости; општост — то је основно својство ума. 0 чему смо ми убеђени, то сматрамо да је истина за сваки ум у опште , ма у ком месту он био и у Еоје време био. По овоме, ма какав био почесни ум, он је увек задовољан са самим собом, он увек присваја себи то право да о свему правилно суди. Верујући у правилност свога суђења, ум тежи у исто време да постане достојан таког уверења, то јест, он тежи да буде самосталан, да буде потпуно слободан у својој радњи. Но при свој тој тежњи, опет ум зависи од множина разних утидаја. Он има своје васпитање, своја наследна својства, своје навике, своје страсти и своје болести. Кад се ти почесни утицаји узму за општа својства ума, онда то служи поводом разним заблудама. Какав ум, онакав и захтев, то јест, према својим особинама он ће једно поштовати, а друго презирати; извесно занимање сматрати за важно, корисно и пријатно , а остала багателисати. Па за то није увек истинито оно , што се допада уму, што га задовољава. Например, писцу „Бетресник" допадало се да напише ону чудовишну књигу ; то занимање задовољавало је његов ум и ако је оно било далеко од сваке истине. Ми тиме непоричемо значај почесног ума, јер и општи ум није ништа друго него збир почесних; не поричемо ни значај почесне умне радње, која се неможе заменити општом, него само хоћемо да кажемо то, да почесни ум може да греши и да почесна радња његова може да буде лажна.