Сион

196

аредставити. Сваку другу промену можете мислитн, али неможете представити; једно кретање, као промена просторна и времена, може се представити. При том, свака друга промена тиче се суштине ствари, а кретаље нетиче се суштине, јер простор и време, што се при том мењају, сматра се као нешто одзојено од суштине ствари. Ето по чему материјалисти све објашњавају једним кретањем. Но како је постало то кретање ? од чега оно зависи ? Најпростији одговор на то питање био би наравно тај, да кретање неопходно припада материји и произлази из њене суштине. И доиста, тако је мњење било изложено и подржавано у знаменитој материјалистичкој књизи прошлог столећа „8уб1;ет с1е 1а ^а1игГ" Али по начелима материјализма оно се не може никако оправдати. Ми можемо представити себи тело непомично; представа тела нимало неизазива и представу кретања. Дакле није могуће доказати, да је кретање неопходна својина тела. Суштина материје то су атоми, а сами атоми јесу нешто непроменљиво, па одкуд они производе ту промену — кретање ? С друге стране, ако та кретања производе појаве, онда она морају бити одређена, морају се вршити по одређеном математичком закону. Таким начином кретање доводи нас до бића закона. А тим закони опет нису својства суштине материје, јер неулазе у представу те суштине. Па шта су они? Ту опет тражимо њихову суштину и старамо се да је представимо. Но ту већ престаје и свака могућност представљања. Најбоље, што су у таком случају могли измислити природничари јесте појам о сили: они кажу, да закони кретања зависе од сила, које извесним начином производе кретање. „Доста чудно, вели Дибоја-Рајмон, што ми у тежњи да пронађемо узроке, задовољавамо се представом о некој руци, која покреће непокретну материју, или неким не видним штипцима, којима честица вештаства хватају једна другу, те се најзад слију у један састав" 1 ).

') ШЂегбисћ, ићег ТМег. Е1ес1;г.