Сион

198

нечему другом, а на име сили. Таким начином, ако ми памтимо смисао наших речи, за нас неможе бихи ни нијмање сумње, да материја неможе бити без силе, нити аила без материје. То је така истина, која је очигледна без проматрања и опита. Тако је разумео ту истину Дибоја-Рајмон, но није тако разумео Бихнер. Кад би Бихнер појмио прави одношај између материје и силе, он би без сумње као и Дибоја-Рајмон појмио и то да у самој ствари нема ни материје ни силе. Али тако признање било би из основа противно материјализму. Признавање не само бића материје као засебне суштине, него и признавање бића сила, као друге засебне суштине, то је суштаствена дрта материјализма. Силу, вели Бихнер, неможемо представити без материје, и обратно материју без силе; али то је баш доказ да постоји и једно и друго. У томе нема за њега ништа тамног и нејасног; то је за њега ироста истина. За тим Бихнер каже, да је сила нераздвојна од материје. Но признати нераздвојност силе и материје, то значи признати делателност материји, а међутим он каже, да је материја по суштини својојнеделатна,непроменљива. Каквогрубо противусловље! Да би увидели важност таког признања, то јест, да је материја делатна, приметићемо, да је најобичнији појам о материји као неком простом материјалу, који нити се мења нити ради, који је неопходан за појав, но који сам неможе произвести никакав појав. Тако мисле и материјалисте. БиКе, и радња то су општи појмови, под које ми подводимо све, што год постоји. Но ум људски са неким особитим упорством зауставља се на нојму о биЛу. То бива отуда, што ум тежи да нађе суштину, да у променама пронађе нешто стално и непроменљиво. А почем је то поглавита тежња ума , онда и погрешке у тој тежњи јесу поглавите заблуде ума. Непромепљивост суштине поставља се у њеном самоделатном бићу. Но таког бића нема, све што постоји, то постоји у толико, у колико ради; суштина појава састоји се у њиховој радњи; тако исто и суштина материје састоји сеуњеној радњи. (ПАСТДВИЂЕ СВ).