Сион

200

и данас постоје у Србији, којима још од 1830. г. не управљају више туђини, већ своји синови, који су се нарочито спремали за овај великк чин и тешки позив „служитеља вере и учитеља народних." Од тог доба и унутрашњи развитак српске цркве добија сасвим други, чисто народни карактер. Никад црква у Србији није имала тако велики историјски значај за српски народ, као у време „устанка." Сваки и најмањи покрет у верној души Србиновој: његово самопрегоревање, његова одважност, његове заветне жеље за сдободом — за његово самоодржање, поникле су с уздањем у Бога и његову правичност. А где се могао он утврдити у вери и запојити надом у бољу и сјајнију будућност, ако не у приликама код светих места, где царује вечна правда и истина?! Где је он могао тако јасно понављати своје успомене о прошлости, о некадањој слави и држави, — него „на саборима код цркава и манастира," као местима, где му је једино допуштено било, да се састане у друштву, да запева уз гусле, да спомене Краљевића Марка и по редом све јунаке српске и да подели с браћом оно, што му је на срцу лежало?! Где су му биле школе и науке, које је он за време сужањства — а и пре тога — посећавао и у њима се учио, — него опет код манастира! Где је одгајена бесамртна мисао ослобођења — него у цркви?! — Збиља! Ко су били народу српском вођи, ко ли морална и материјална потпора његова у самом почетку устанка, а и пре и после њега? Нико други, него свештенство српско. Оно је било срце и душа покрету у Србији. Тако видимо, где прота Матија Ненадовић набавља својим новцем џебану и тражи помоћи код страних дворова, а нарочито од Руса. Поп Лука Љтревић паше сабљу, и заједно с Ненадовићем бије се и крвави с Турцима за слободу српства. Прото Јован иде у Цариград, да потврди народна права. Игуман Хаџи-Константин, причешћује војску и заклиње је, да се свом снагом бори за слободу Србије. Прота буковички Атанасије, благосиља и заклиње вође, да не издаду