Сион

201

народ, већ да слошки тамане непријатеља. А колико их је још, што им ни имена. не знамо, но који су били десна рука покрету, у оно најоиасније доба, кад је живот о коецу висео ?! Не, по сто пута се мора рећи једна иста изрека; црква је и свештенство српско играло поглавиту улогу при ослобођењу Србије од Турака. Али не она црква и оно свештенство, које грчким духом задахнуто и Фанаријотством окужено, већ права народна црква и њени служиоци, о којима песма казује, да су све жртве подносили и све опасности претрпели, једино за свој род и народ. С тога се народ српски и смео поуздати на њих више, него и на саме кнезове, као што нам и песма казује, да „кнезови нису (били) ради кавзи..., већ је рада сиротиња раја..., и ради су божји угодници." Упоређујући старо калуђерство доба Немањи^а са овим у време устанка, ми опажамо једну главну тежњу, која руководи обоје, а то је одржање народности вером православном. Заслуге имају и једни и други, само су оне према историјским околностима различне, као што то по природи силе ствари и мора бити. У време Немањића, средњевечни друштвени склоп, створио је сасвим други — особити положај свештенству српском. Црква — у ужем смислу, калуђерство старога доба, било је са својим манастирима, опозиција постајавшем сталежном стању у срп. држави. Манастири су широм отворени били свима без разлике и робу и властелину, па сви су без разлике уживали у њима и једнака права. Ова опшност манастирска, која, је остављала отворен пут, да сваки без разлике, био он нижег или вишег порекла, може доћи до највеће почасти и звања у цркви (а у неколико и у држави), благодегно је дејствовала на изједначење сталежа и била је управо главни подупирач вере православне у Србији. Дакле црква за времена Неманића, била је посредник између виших и нижих сталежа и десна рука удружењу и измирењу како небеском, тако и земаљском. Ово добро, које је она и нехотично чинила људма у своје време, не може јој се одрећи.