Сион

229

мало. Треба наћи таку силу, која је у потпуном смислу жива, то јест, унутрашњу, не меканичку; треба наћи њен закон, који сам није математички, но који служи основом свима математичким законима. Наћи тако птто и покушали су материјалисти. Ми ту разумемо њихов појам о Богу. Материјалисти, као у свему тако и у томе старају се да представе себи Бога, па наилазе на неодољиве сметње. Представити себи нешто значи, по самој суштини те умне радње, одвојити гај предмет од осталих и ставити га засебно, независно. То и хоће материјалисти; али они су признали, као што смо видели, за основу свега постојећег: иростор, време, материју, силе. Само те суштине и могу се представити, следствено само оне и постоје. Све остало не може се представити, следствено и непостоји. Но сусретајући се с појмом о Богу и нелазећи га у свом сопственом развитку, материјалистично мишљење стара се да доведе тај појам у свезу са својим суштинама. С тога материјалисти пореде Бога то са аростором, то са временом, то са материјом , то најзад са силом. Историја науке пуна је таких примера. Волтер, који се пепрестано борио са материјализмом, а међу тим који је сам долазио до крајњих граница тога правца, вели следеће: „Њутон сматра простор и време као две суштине, којих биће неопходно чависи од Бога, јер Бог постоји на сваком месту, следствено свако место постоји; Бог је суштаство безконачно: сљедствено постоји безконачно време." Пре свега примећавамо да су то речи самог Волтера, и да их до сад нико није мо _ гао наћи ни у једном спису Њутона; он нигде и никад није назвао простор и време суштинама. Волтер се ту позива на Њутона само за то , да именом тога великог аукторитета још боље осигура успех својој мисли. Он готово и сам то признаје, кад одмах за тим каже ово: „У Њутона, на крају његове оптике, налазимо следеће изразе: Ти ириродни иојави не доказују ли да има суштаства нетелесног, живог, разумног, свуда ирисутног, суштаства које у безкрајном иростору