Сион

372

било произвољно тумачење историјскога Факта, које се ни на чему не оснива. Но овдесједне стране они који обмањују а с друге стране оиај који је обманут јављају се у тако неприродним одношајима и положајима, да се — држимо — не може ни један читалац задовољити грубом хииотезом пишчевом. Па хајде да се говори о каквим тамним личностима.... него о личности Исуса Христа и о људма који су му блиски, који су без сумње достојни његовог поверења — нзмишљати таку историју, која не доликује ни каквом слабом писцу, а камо ли озбиљном критичару. Овде Ренан не само да се не уздиже над школом тумача натуралиста, него пада још даље и ниже од њих Хајде да видимо још како Ренан слика стање душе Исуса Хризта у оним тренутцима његовог страдања, које је — како вели јеванђеље — ноднео у врту гетсиманскоме, у очи своје смрги на крсгу. последње дане свога живота он је осетио превеливи терет службе коју је на се примио. У минуту се пробудила природа чсвечанска у њему. Може бити да је и двоумио о своме делу. Ужас и оклевање овлада њиме и обори га у мучну немоћ, која је гора и од саме смрти. Човек, којп је за идеју своју жртвовао мир и сва законита задовољства живота, мора се наћи у такој минути, кад ће се тужно обазрети натраг, те ће му се најпре представити слика смрти и приморати га да помисли, да је све таштина. Може бити, да су се неке од тих сетних успомена, које се чувају у души најтврђе и по неки пут као мач пробадају душу, — пробудиле у њему тога тренутка. Да ли се није сетио бистрих извора по Галилеји , где се човек пријатно опоравља, винограда и смоковиика, где је пријатно одмарати се итд! Дали није почео мрзити на сурову судбину своју, која му не да да се весели и да ужива радости, као остали људи ? Да ли није жалио за високом природом својом и да ли није као жртва свог величанства плакао тим, што није остао као прост занатлија у Назарету?..