Сион

373

Било како му драго, тек вероватно је — да је тад у њему завладала иа иово божанска ирирода. Он је још могао измаћи од смрти, алн није хтео. Љубав према своме делу надвладала је у аему све остало. Он се решно да испије чашу Д о дна—* На први мах, рекао би, ово изгледа као психолошка аналиса; али у самој ствари није ништа друго , пего неумесна игра уобразиља. Да и пе говоримо о томс, како писац са свим по ћеФу износи какву било неодређену минуту, у којој је велику душу Исуса Христа обузела нека сетна мисао, — јасно .је, да се у Јеванђељу говори тачно н одређепо, како је Господ као човек поднео страшну тугу и жалост те ноћи у очи своје смрти на крст. Не ћемо говорити ни о томе, како су извори и виногради галилејски, којих се , као што вели писац, сетио наш Искупитељ, који иде да умре за род човечански, — нашли овде места само за то, што је писац, поводећи се само по свом уобразиљу, нацртао нредходно некаку идилу, место праве историје првог доба службе Исуса Христа, који се тада највише налазио у Галилеји. Само ћемо обратити пажњу на оно главно. Кад читате казивање јеванђелиста, како је преживео Спаситељ последње дане свога живота; кад га пратите у мислима из Гетсиманије у Јерусалим и обратно; кад пређете у колебу сионску на последњу вечеру његову са својим апостолима и за тим кад се сетите последње опростне беседе његове, коју је изговорио својим ученицима путујући из вароши у познато село; кад на послетку пођете за њим и уђете с њим у врт гетсимански, где се он моли и тужи, — да ли ћете рећи, да бар и мало наличи то божанско лице, с којим вас је упознало јеванђеље , на оно лице, које нам је вештак нацртао у већ показаној слици? Не! Јер то није слика јеванђелска, то није Господ Исус, о коме говори проста и чиста јевавђелска прича: „Оче! ако може бити, не/са ме обиђе ова чаша; али оиет нек не буде како ја хоКу, него како ти хопеш\" Да ли може бити у души,

к