Сион

374

која изговара оваку молитву , онаких миели и осећања, што их придева Ренан души свог насликаног лица? Нема! То су — два лица, са свим различна. И ако је прво лице доиста било, ако је оно лице историјско, лице Господа Искупитеља и Спаситеља нашег, онда је ово друго лице — производ маште, може бити — вештачке. али тек — маште земаљске, страсне. Још ћемо навести једно мишљење Ренаново, које се тиче најважнијег предмета у историји у оптате и у историји хришћанства на по се. „Уски појмови нашега доба о томе како може човек кренути иамепу веома пас сметају кад оцењујемо историјска питања оваке врсте (то јест, како се обично вође најважнијих покрета и историјских догађаја јављају и бивају као у неком ненормалном стању душевном). Кад је човек у таком стању, да. говори о оном што не зна, и кад му се мисао не узвишује нити се управља вољом, таког човека у данашње доба затварају у лудницу; али се то стање некада звало пророштво и надахнуће. Најдивније ствари у свету свршавали су људи, који беху у грозничавом стању; свако необично творење мора пореметити равнотежу; а то је стање ванприродно и усиљено за онога, у коме се то рађа!" Кад човек летимице чита овака места, што их је доста у књизи Ренановој, може му се учинити, да писац чини проналаске у области психолошкој, бележећи их само укратко, — као узгред. Али кад из ближе и дубље загледате у ове мисли, и кад преведете веште Фразе пишчеве на тачан и одређен језјк и кад хтеднете да објасните појмове што су у тим Фразама, — без сумње , видећете да је то врло тешко. Оно што је писац рекао добро је само онако како је казано; а никаког даљег тумачења и опредељаја не трпе та места његова. То је нешто привидно, до чега се не можеш дотаћи, а да не поквариш лепи изглед. У опште таке су све параДОКСаЛНОСТИ, (сершићк се).