Сион

471

будз, ту се онда праведно може рећи: Господи, докро ести нл/иг зд! вмти!.. Но овде ми и нехотице нада на памет, да има на земљи крајева и 'у тим крајевима наше браће, која ако и врше своје кришћанске и Чов. дужности, ипак не знају ни за какве срећне и веселе часове овога света, нити уживају благодати слободе човечије, коју је небески учитељ на земљи прогласио; но напротив трпе и подносе нечувена насилија и прогонства баш с тога што су хришћани, што су Срби. 0! ово је заиста бедно и невољно стање, које се описати неможе; ставе, које је надро побудити саучешће сваког племенитијег срца, ма где оно живило, и ма како пливало у задовољствима светским; — јер ко не осећа туђе јаде и невоље, ко не тражи лека и мелема страдајућем човечанству, тај се одрекао свога чов. позива , тај не осећа у души оне утехе, која је човекољубивом срцу својствена. — Но иде време, и ако је веровати видљивим знацима, то време није далеко, у ком ће се и њиова црна судба преобразити, те ће и код њих победати светлост науке Христове, те ће и они ослобођени дуговечног робства на свом рођеном завичају једном оданути и рећи: „Господи, довро еств н<шг зд^ вити! " Као што нам је добро познато , Срби не радо мењају свога завичаја, нити се без невоље растају од своје постојбине, где су света угледали и где им кости праотаца почивају. — И при свем том један знатан део народа нашег пре два столећа напустио је своју отаџбину, у којој је пуну хиљаду година провео , те је прешао овамо и настанио се у ове крајеве, у којима живимо ми данас. Али је њих љута тристагодишња невоља гопила да се од зла уклоне , а сјајна надежда руководила их, да ће овде бољу судбу наћи и лепшу будућност своме потомству осигурати. И премда су зналн да у оно крваво ратно доба ни овде за њи цвеће не цвета, премда су знали да ће и у новој постојбини наћи оног истог