Сион

539

кве, које имају толико непокретног имања, да се са чистим приходом од истог, могу подмиривати не само све потребе саме дрквене него би се још могао и по један изврстан учитељ добро плаћати, са којим бп те исте цркве пропевале и редовно служиле. Али се то не чинп, већ шта бисте мислили ? Дрквене н. пр. ливаде сваке године косе редом по 5 кућа из села у коме је црква, узимајући себи сво сено (по 30 добрих .кола). За сво то сено шта бисте казали да они дају цркви? Само до 10 ока ракије и до 30 ока вина; па то сви сељаци, који се у тој цркви Богу моле, попију на сабору код исте, на дан славе празника храма њеног. Е није лп то управо крађа светиње ? Није ли то тешки грех ? А одашта је то ? — Од наше глупости. Ми волемо да се напијемо, да нас црква поји; а што нам црква служи једва један пут у години, и то кад нас случај нанесе, кога издалека, који зна цркв. правило и појање, те помогне свештенику , — почем му закон не дозвољава н. п. и да најсветије таинство врши, а у исто време да за певницом чита или пева, или да у време преноса дарова са жртвеника на престо, пева и херувимску песму, — то као да се нас, који се називамо хришћанима, мало или ни мало не тиче. Нити се сећамо да је црква наша богомоља за то, да се у њој редовно служи; јер је то лађа, која нас преко житејског мора води у царство небесно! Како служити у њој никад неможе сам свештеник, то је потребан учитељ, који ће нам уз то још п децу учити, да боље од нас познају Бога, његову св. вољу и закон, па да буду и бољи хрпшћани и бољи људи него ми, Тешко нама са оваквом намећу нашом! Сад тек и то са тешком муком отпочињемо радити за себе оно, што је требало да смо давно израдили! Ово да кажем, изазва ме пријатна вест, да ће се у неколико таквих села призренског округа отворити већ основне школе идућег месеца Септембра. Пређимо на реч о оним читуљкама, које старац у говору спомену. На велику жалост и ја сам доста пута чуо, да по која затуцана глава .у друштву себи равних, рекне овима оно , што старац за њих наговести. Па што је још горе и мучније, таквих глава има и међу нашим свештенством, па и међу калуђерима, којима је како ја знам управо у дужности, да се и сами што више брину о просвећивању о умном и моралном унапређивању свога народа; да и сами о прекој нотреби просвете чешће своме народу говоре и да га побуђују, еда би што пре очи отворио, тумачећи му речи: да је „учење права п неопходна сваком човеку светлост, виђело; а неучење мрак и тама, у којој се прави пут никад не може пого-