Сион

575

мио призор који испуњаваше прса православног света, јер му се сад чињаше да је пала она преграда, која тако давно дели браћу Орбе у Србији од браће босанаца у Босни — е му се чиваше да је Београд пренешен у Брчко,' и да сриство славослови Бога под једном круном — круном Кнеза Милана! Но и сами гости који овај обред свршаваху, чини нам се беху задирнути овим особитим чувством братског осећања. Јер аихови милозвучни гласи , њихове умиљате песме и возгласи остаће нам дуго и замного као мила и дубока успомена на сва будућа времена. То небеше певање обично: то беше израз торжества правславља над неправослављем!.. После вечерње народ се сместио у порту и около порте да ту конакује. Још то вече одпоче се пуцњава из пушака и зачу се заунивна песма браће Босанаца, — песма, која носи на себи одблеск дугог робовања и чемерних дана Србинових, но у сваком случају бар песма. Нереда не беше никаквог па и ако се многа браћа веселише чак до зоре. Сутра дан у извесно време започе се служба коју је вршио са 12 свештеника Митрополит Дионпсије. — М. Милојевић у својој брошури, коју је ово дана у свет пустио и којом је лепо изгрдио овог Дионнсија, додаје накрају те брошуре нарочиту листку и вели од прилике овако: „Онај Дионисије, кога сам ја грдио, био је неки други који је умро, а овог садашњег Дионисија ја високопоштујем и уважавам". Међутим ме и несумњамо да Г. Милојевић незна, да је то онај исти Диносије, који је пре неког времена био митрополит Сарајевски , кога је вилајет одатле кренуо и који се после изнова у Босну вратио али не за Митрополита Сарајевског, него за Тузланског — у Тузлу. Иначе што нам бар неказа, који је тај други, кога је он тако лепо изгрдио ? Митрополит Дионисије, о коме је овде говор, рођен је у Бугарској, али тако дивно говори српски, као да је рођен у сред Шумадије. Он се учио на острову Халкији — на грчком језику а зна врло добро и Турски. Но и ако је питомац школе Грчке и од Грка одређен за митрополита босанског он и пак поштује језик народа, коме је архипастпр. С тога у цркви небеше баш ништа од грчког појања, већ све песме црквенске , па и само освештење цркве и Литургију свршавао је на језику славенском. Миросање цркве споља вршио је прота Лозанички, а извутра Архимандрит Нестор. И ово беше извршено иаредбом митрополита Дионисија, које је без сваке сумње било изразом његовога поштовања према гостима из кнежевине Србије. Дивну ову светковину православне цркве у општини брчан-