Сион

566

обара мнења руских критичара, изразујући се овако: „Кипријан није био рус него је био учеш Срблтнг, под заптом црквено-славенскога језика васпитан и духом овога одушевљен; његова дакле обнављајућа делателност у књижевности ништа друго није могла бити, него покушај оживотворења црквено-славенског језика." ] ) Чим су Ћирил и Методије провашли старославенску азбуку, они су одмах почели да преводе св. писмо и да обраћају у веру Христову Бугаре и Србе , који су већим делом још живели у тами идолопоклонства. Бог је благословио рад солунске браће, а југославени остаће им увек благодарни за добродетељ, коју су од њих примили. Азбука, проноведања и велике даслуге Ђирида и Методија нису застале у бугарским и српским границама , но су се као муња раснрострле по Хрвацкој, Крањској , Штајерској, Моравској, Ческој, Л.ужичкој и Пољској. Код свих ових народа налазимо остатке ћирилице, зато закључујемо: да су у прастаро доба сви ови народи уиотребљавали наше црквеностаро-славенско богослужење. Ниједан прави славоФил неће нам одрећи овај закључак; а који би пак сумњао о њему и можда мислио, да ми бајаги претерујемо , толики обим дајући старославенском језику и православној нашој литургији, њега ће, ако је искрен, убедити учени списи Коиитара, Еремала, Добровскога, ироф. Ханке , да и неспомињемо наше српске Филологе. За овај наш закључак да и немамо сјасет других доказа, грижљивк зуб дугог времена поштедио нам је од крајње пропасти Сазаво-Еммаузко, или сада тако названо реимшко јеванђеље, на које су полагали заклетву Француски цари, прилнком свог крунисања. Гњев латинских свештеника, на које је мрзио славенскн народ, после жестоке борбе, Римом подпаљен, рушио је и најмање споменике старославенства и старославенске литургије на западу. „Како сам ја, вели проФ. Ханка, 2 ) често са жалошћу срца мислио: зар није баш ни

') Вид. Лет. за год. 1842 стр. 114.

2 ) Види. Чесви музеум свез. IV 1839 год.