Сион

568

славепске калуђере из Сазавскога монастира, и на љихово место уведе латинце. Император Карл IV, који је био рођени Чех и свој народ искрено љубио, повељом изданом под 19 Новембра 1347ме год. основао је у Ческој, у пражком иредграђу, ради славенских калуђера монастир Еммауз. Карл беше наредио да се у овоме монастиру сво богослужење има одправљати на старославенскоме језику, као гато беше потврдио и папа Климент VI. Карл је од год. 1847-медо 1356-те једанаест пута поновио своју наредбу односно старославенскога богослужења; шта више плаћао је нисара да сахрани и препише све књиге, које су још опстојале на благородном старс-славенском језику. *) Но и овај тако заштићени завод брзо се утамани, јер почем се упокоише славенски калуђери, у исту обитељ-ступише рођени, полатинчени Чеси , којп на скоро славенско богослужење с латинским замену. Сазаво-Еммаузко јеванђеље зато се овако зове, што му је прва половина написана ћирилицом а близу сва друга половина глаголском азбуком. У Сазавском монастиру употребљавала се је ћирилица, а у монастиру Еммаузком понешто и глаголица. Људи учени држе: да је прва страна овог јеваиђеља написана сопственом руком св. Прокопија архимандрита словенског у Сазави и патрона Ческе; а други, глаголски део, веле, да је написан у XIII веку. Како је дошло ово јеванђеље до руку Француских краља, тешко је протумачити. Нама се чини да је мнење Добровскога најверодостојније. Добровски цени, да је ово јеванђеље поклонила св. Лудвику Француском краљу (1236 —1270) српска краљица Јелена; а да је то истина, ао свој прилици, изводи се из тога, прво: што славенски калуђера, изпуђени из Ческе нису имали где да умакну осем у српско царство; а друго, што је у то доба равновесије између истока и запада држала наша стара Србија. ') Вид. Г. М. Ре1ге1. Каг1 Лег ^1ег1е, кбт§ т Вбћ. Рга§ 1780.