Сион

645

гаваху цркваиа и манастирима тражећи утехе и закриља; а духовници, који тако исто беху одушевљени онштом народном мишљу слободе и државе српске, често с крстом и мачем у руци позиваху своју браћу на борбу противу душманина вере и имена српског. У таквој тесној а природној вези између св. православне цркве и народа српског, која је њиховим заједничким дугим страдаљем још већма утврђена, видимо у ночетку овога века шаку јунака српских, где под врлим својим неумрлим кнезом Милошем развијају барјак и позивају народ српски, да устаје листом на оружје противу азијског угњетача. И за један часак оживеше поља, брда, шуме и долине српске, као чудом каквим искрснуше српске војске и војводе да освете Косово. Све вароши и села предадоше се Србима; турске чете па и нове силне турсве војске споља беху потучене! А плоди те борбе — тог последњег ■ српског устанка јесу: међународно признање нове срнске државе 30-те године на данашњи дан, које плете неувеле венце нашем оцу и избавитељу отаџбине блаженог спомена кнезу Милошу, коме Бог ули духа, храбрости и мудрости , те срећно доврши дело унутрашњег ослобођења Србије и постави темељ новој држави српској. Па каква значајна и срећна усаомена за нас бл. хр., што данас славимо дан св. првозваног Андрије као црквену и народну светковину, — дан, — који пробуђује у нама најтоплију благодарност свевишњем Богу и његовом светом угоднику Христовом првозваном Апостолу, што су нашим оцевима и дедовима послали своју небеску помоћ и закриље, те је народу српском свануо дан новога и лепшег живота, пошто је Србији постављен темељ самосталног државног бића и права њена свечано пред светом на овај дан проглашена и призната? Не доказује ли се и овим вечна правда и мудрост божија, не види ли се и у овоме између православне цркве и народа српсвог непрекидна, света и жива веза, која се пружа кроз све векове и све срећне и несрећне прилике у