Сион

647

да буду на стражи морала и наравствене чистоће аародног живота, може се далеко брже и лакше пресадиги у народ и народни живот свака прљотина и неваљалство, које се види на овим његовим представницима релиђије и релиђмјозног живота, него што би се то могло примити, кад би се народ угледао ма на кога другог. Но овде није питање о том, како јако упливишу такви примери на квареж народа, већ је питање: да ли одиста има много таквих примера , и да ли су они општи код свих манастира или су изузетни? Нападачи на манастире и на свештенство у опште имају некако своју изузетну тактику у суђењу, кад хоћеју да оцењују лица од овога реда; јер ако виде једног неваљалца вз реда монашствујућих, они нигда не ће рећи: „ногледајте какви је овај Созонтије, или буди који поименце," већ указујући прстом на овог или оеог, обично говоре „аогледајте какви су калуђери/" Или ако виде једног неваљалца од мирскога свештенства, то га опет не ће осудити изузетно, већ у лицу њега бацају љагу на све попове, док наиротив ово опште осуђење не ће се нигда чути из уста њихових , кад реч иде о каквом чиновнику, трговцу, земљо-раднику и т. под. Међу тим ова поједана мрља на прекраспом и стројном телу цркве Христове била је од вајкада, а биће је док је света и века. Но сљедује ли из тих појединих горких појава изводити онакав општи звкључак за све монахе и манастире, какав изводе противници и нападачи на. монашество, на чак и захтевати њихова уништења? Та није ли у маломе стаду избраних својих ученика и сам Спаситељ имао једнога, који га продаде за 80 сребрника! ГХа зар је с тога требало бацити се блатом и на осталих 11 ученика Исусових, који осташе верни сво&е Господу и његовој идеји? Не. Проклетство остаде на једноме само Јуди, а сви остали бише и осташе велики светилиици у цркви Христовој, чија светлост никад потавнети не ће. Па што се не би овако нападало и на оне, који одступају од свог светог позива у монаптеству, а не на све из реда, кад нити