Сион

699

при томе уређивању, мргоди се неким примјетбама њиховим и најпослије кратком орацијом превољева их да се убједе о правшшости свега. Рачуни су готови. Сада треба част владици. Опет орација на поље, и послије не особито дугачког расправљања о питању јавља се свечани закључак, да ће црква пдатити сав потрошак владичиног дочека. Благодарећи нешто једном, нешто другом, све је било удешено на најбољи начин. Све је сада готово и још један дан, пак ето владике. Ох, како је дуго тај дан трајао! и тек кад је Богу мило било прошао је. Освануо је дивни летњи дан, какав само у питомој далматинској клими бити може. Долетише сеоској међи владичина кола преко кршевитог пута, који је доста главобоље биједном сеоеком поглавару дао, док га је, токорсе, поравнао; још десет минута, пак ето владике у цркву. Баш тако је! Онај комад пута, што би за десет минута пројурити могао , мора владпка у својим колима да више од пола сахата иде. Стигли га на међи села сељани, што су му на сусрет пошли, зауставили га и ту му праву почаст чине. Поглавар села у свечаном руху са великом четом наоружаних сељана под барјацима приступа к руци владичиној и називље му просту, али срдачну добродошлицу, која завршује дуготрајним многогласннм „живио." На свима лицима видиш радост, сваки би хтио да каже владици „добро дошао,' али не могући, задовољава се тпме, што може да га погледи. Поглавар сеоски удаљује се и даје налог момцима. Сад почиње прави тријумФални ход. Барјактари су први, за њпма момци по два, за тим опет барјактар са поглаварима села на колима и најпосле владика у својим колима. Певачп певају, пушкари пуцају, свирач свира, звона звоне, барјаци се впју. Свечаности такове нема никад у селу, него тек кад је владичина посјета. Ево и у цркви. Попа је спремио орацију и рецитира је пред владиком; владика му захваљује и служба се божја одмах почиње. Пуна је дупком црква. Милина ти је погледати побожност вјерних; на лицу им видиш да су заборавили земљу и да умом на небу бораве. У опште је милина гледати човјека у пуној мјери побожна и умом небу обраћена; али колико је узвишеније видети Буковичанца, нашег са сакрушенпм срцем, у молитви и сав одан Богу. Човјек стаса голема, лица црнкаста, очпју тамних као ноћ, носа орловског, груди широких, које јуначку душу носе, мишица од тврдог