Сион

700

челика, — то вам је Буковичанац. Представите сада ту дивну .јуначку слику у молитвеном расноложењу, пуну побожног осјећаја, и ви ћете пред собом имати православног Буковичанца на вдадичиној литурђији, Обратно сам нажњу — а и како не бпх — на тај величанствени призор и остао сам иријатно иоражен. Какве ме не обузеше мисли у тај мах ? Заборавио сам на литурђи.ју и ночео сам размишљати о томе. куд би са таким народом могао поћи , каква бп чудеса могао с њиме почннити, колико би немилнх аждаја могао сатрти, да као што ннје... ,,Мила браћо , љубазни хришћанн" зачујеш из уста владичиних, и то ти иресјече ток мисли, и станем 0 Ј а У Р е Д слушалаца да чујем аностолску ријеч. Слушао сам говорнти владику о љубави к ближњему, о међусобпом миру, о братској слози, и још би пратио био ток ријечи владичиних, да ми нпје одвукло пажњу јецање, које сам на два — три мјеста чуо код старијих људи и које је узбуђено било разлагањем владике на тему о слози. Да! да је братске слоге, какав је Буковнчанац, какав је у опште Србин душом и тијелом, шта он почпнио не би ? Зар не би кадар био одупрети се сваком туђинском напливу и сатрти сваког онога, који му име, језик тре? Али?.. Свршила се божја служба и време што до ручка остаје, владика ће унотребити на катихизирање сеоске младежи. Знаду то сви, те се зато сакупише заједно и дркћућим срцем исиод ока вребају, кад ће се к њима владика унутити. Ево га. „Прекрсти се дјевојко" обраћа се владпка к .једној женскињи од својих чегрна.јест година. Пе миче се бједна, ноцрвенила је као рак и очи је у земљу упилила, боји се да иогријеши, — чак гдје ће она пред владнком да глас дигне ? Храбре је старије другарице, храбре је старице, побуђују је старнји људи и тек се рјешава иустити глас, кад је на то побудио енергичном Фразом један младић. Најтишим и ирп томе дркћућим гласом чујем је гдје ироговара: „Во нмја отца и свјатаго духа, амин." А гдје ти је и сина ?" Сад је тек на муцп бједна. Ново питање, куда ће, како ће одговорити ? Дед на ново. „Во пмја отца и спна, амин." А где ти је „и св. духа?" Е сад би прегорела све на свијету да није овамо дошла, да се није такој срамоти изложила. „Црна земљо отвори се," мислп жалосна и ту јој мисао на лицу читаш; није више црвена, сад је побледела као кошуља јој. А н како неће бједна, шта ће јој другарице казати, шта ће момци, шта ће старци. „Осрамотила си нас, Божицо, пред часним лицем госп. владике" то јој је први укор, а после тога, колико ће их још чути!