Сион

',23

деји и ирозелити што дођоше, из Рима, КриИапи и Арављани (Дела II. 9—'91). И по свој вероватности из свију тих крајева и народиости по неколико људи, ступише услед апостолске проповеди, у састав тога друштва, у кога беше једно срце и једна душа. И после аиостолских времена, у најстарије векове хришћанске историје узајамна љубав и дружба међу хришћанима представљаху такође чудан призор, који не имађаше ничега сличног у старом незнабожачком свету. Хришћанске цркве брзо се раширише по свима готово варошима и крајевима тада познатога света. Но црква у свакој вароши и пределу имађаше само сразмерно мали број последника , окружених са свију страна грдном множином неверних и хришћанству штетних незнабожаца. Па ипак чланови разних хришћанских цркава , расејани по целоме свету , по разним крајевима и нлеменима , окружени и непрестано гоњени са свију страна множином неиријатеља и пањкача , бејаху као чланови једне породице — браћа и сестре, као што они један другог и називаху с пуном искреношћу и у нравом значењу тих речи. У пастирским посланицама тога доба сачуванима до нас, које се шиљаху од једне цркве другој, које се шиљаху често између лица, која сеникада нису очима видела, која се нгаљаху најзад у така места и крајеве, где нико од шиљућих никада није био, — у таким посланицама чак и до данас жпво дише такав дух блискости, искрености, узајамног поверења, узајамног учешћа , као да су одиста имали преписку између себе чланови једне нородице, који рашћаху заједно из детињства и издавна нривикоше делити међу собом мисли и осећаје, радости и жалости. . . . Када би се ма у којој цркви појавила каква било нужда као на прилику глад, епидемија, гоњење од неверних, — чланови других цркава примали су то страдање срцу као своје сопствено , те су с тога и гледали да помогну страдајућима, како су могли и са чим су могли. У Јерусалиму се јавља 4(3*