Сион

100

„Овај Ферман издадох и наложих да патријарха слушају и покоравају му се сви ђаури, попови, калуђери владике и митроиолити, који живе у Пећи и околини; у Крушевцу, Л.есковцу, Прокупљу, Косову, у окрузима Вучитрнскога санџака; у Приштини, Новом брду, Јакову и околипи; у Ћустендил-Бањи и околини: у Дубници, Казанлуку, Ихтиману, Самокову и околини; у Херцеговачком санџаку и његовој околини; у Сконљу, Врањи, Егрипаланци> Калканделу и околини; у Нишу и околини; у Радомиру и околини; у НовомПазару, Новој вароши, Трговишту, Митровици и околини; у Пријепољу, Таслиџи и околини; у Ужицу, Ршави и околини; у Београдском санџаку и околини; у Босни и околипи, па и свештенство латинско .... Сви дакле ђаури, који живе у именованим местима и велики и мали , да га признају за патријарха и да га слушају, што се тиче вере и круга црквене власти. У патријархове послове несме се нико мешати нити у његову личност дираги и т. д. иду заповестп султанске, којима се патријарси и његова паства осигурава у пословима вере и црвене власти од свију државних власти. Ово најбоље доказује, да је истина српски народ био ј под турцима, али је српска црква била црквено-народно и политичко тело, а пећски иатријар морални представник српства, српскога народа. Тако је то било, док је турска царевина била силна и моћна. Па су дотлен и столицу српских пећских патријара заузимали људи достојни и научени; али од кад турска поче малаксавати, а грабљиви сусед на њен се рачун ширити, тај грабљиви сусед угледа средиште српско у патриаршији , па се поче са свију страна довијати, како ће то средиште српства да докопа у своје руке, а иарод да остане без пастира. „И заиста, вели један нисац српске историје, Аустрија је свагда вешто забадала своје отровне канџе у срце српскога народа." Ово јој још лакше испадне за руком, јер тада постаде српским патријаром Максим , који је обтужио и издао честптога Гаврила, те овога обесише Турци