Сион

135

Тако су живели људи — предњаци, вође свога века. Маса је гинула у незнању, сиротовању и ропству. 0 њој нико није ни мислио. Оиа је била постављена на ступањ животињски, њој нису признавали чак ни човечанског достојанства. Роб нпје имао никаких права, ни личних, ни тековинских (нрава својине): он је ствар, сопственост свога господара. Па и деца његова нису била његова, него газдина, као да је то приплод кобиле или краве, а не жене човекове. Чак и породичног имена није имао, њега су звали иросто каким изденутим именом. Право на живот и смрт робова дато је било грађанима, њиховим господарима; и лако је представити каким је злоупотребама оно давало повода у рукама гордих и нечовечних тирана, који су се вечно бојали побуне од стране тих млогобројних и до очајања доведених патника. С иодозрењем вребали су опи сваки прглед, сваки покрет те неме и убијене гомиле. И доста је било, да когод од њих учини само ништавну погрешку при служењу или да не запази знака, који му господар даје, па да навуче на се најстрашније казни. Ојађенике ове тукли су гвозденим ланцима, нарали и месо им откидали ошгрим кукама, жегли усијаним гвожђем. Онај, ко је тихе ноћи пролазио по улицама Рима, чуо је само стењање и уздахе, ударе бича и звецкање ланаца, које се разносило из влажних и загушљивих подрума, где с.у робове затварали преко ноћ пе друкчије , већ приковане за зидове. Шта више, роб није могао друговати и састајати се с киме од својих другова, јер је у сваком таком зближењу и здружењу господар видео заверу и нападај. Нанослетку, болесног или осакаћеног роба, као некорисну животињу, бацали су на острве Тибра, где је умирао без свакога надгледања. Па и закон није знао милосрђа спрам тих несретњика. Неки су се императори, истина, старали, да им законодавним мерама олакшају судбу; али је ипак и код најбољих цезара био обичај , да се казне сви робови, који су припадали једном господару — а њих је често бивало по неколико