Сион

136

стотина у једној кући — ако би когод од њих убио господара. Мучење, кврге употребљавање су при најнезнатнијем испитивању, а смрт на крсту била је најобичнија каштига за њих. Рим је млого учинио у корист човечанства, али за такве престуне није кадра да отплати сва његова славна историја. А судба провинција, које су стечене мачем, а управљане насиљем? Сумњиво је, да су она блага једностране цивилизације, која су они добијали од победилаца, била довољна награда за систематично граблење, разоравање и робљење, које је постигло пароде од римљана побеђене. Горка судба њихова може се зар сравнити са положајем садашње турске раје; а проконзули — старешине областне администарације — пашама пређашњих а и садањих времена. Долазак таког администатора у обласну резиденцију није се млого разликовао од неиријатељског освојења вароши јуришом. „Наше провинције стењу, писао је још Цицерон, слободни народи туже се, све царевине света вапију против наше грабљивости и насиља. Нема толико удаљеног ни тако сакривеног кутка, куда неби доспеле наше направде и тиранија: Народ римски није више у стању да трпи и подноси — не војне и побуне народа, већ њихове вапаје и сузе". И тако говори човек, који је за време једногодишњег управљања маленом Кшшкијом стекао милијун сестерција. А шта да мислимо о другим бездушпијим старешинама ? Шта да мислимо о страшном финанснјском цеђењу провинција, кад се сетимо да је, осим тога приватног грабежа проконзула и њихове чиновничке роте, на провинцијама лежало сво бреме државних данака, којих је се куилење обично спроводило насиљем публикана или арендатора, квртом —• мучењем — сиромашних поданика — платаца, и другим ужасима ? Треба представити себи сав тај свет немлогих избраника, који су се топили у богатству, насладама и уживању и нри свем том страдали од безазлене досаде, и свет бесправних милиј^на, осуђених на вечиту муку, — свет необузданог его-