Сион

324

духовенством. Ови посљедњи несу били у стању одбијати разна нападања од стране дегата на веру православну, нити су знади настављати паству своју правосдавНо-хришћанским догмама, нити су је умеди подржавати у чистоти правосдавне и истините вере. — Једном речју: време је бидо тако настадо, да су се Срби ночеди бринути за опстанак христове цркве међу њима; јер једии су хтеди да се врате у своју прастару незнабожачку веру, други су падади у јерес, а трећи предавади се папи. И већ је био и сам СтеФан, ведики жупан српски, посдао јепископа Методија с модбом у Рим к папи, да овај прими народ српски у наручија римске дркве. Кад је св. Савва чуо на Атону за тај жадосни иризор у Србији, он се одма упути у Никеју цариградском патријару, да му још једном представи жадостно стање српског народа и његове цркве, да му још једном повтори са живљим доказима оно, што му је говорио враћајући се из Србије на атонску гору и о чему је више пута из Атона писао, и да му још једном претстави преку потребу у уређењу нове независне архијепископије у Србији. На овом састанку св. Сава казао је патријару да су Срби већ посдади своје посданике пани, с модбом, да им овај како бидо црквено уређење установи, а с тим ће се иравосдавље у Србији угушити. При подсљедним тренутцима гасећег се правосдавља у Србији мољаше св. Савва патријара да спасе у њој правосдавље; а то ће учинити, ако даде то, што Срби од папе траже — т. ј. самостадно и независно уређење српске цркве — српску архијепископију. Св. Савва додаде папи још и то: да у уређењу независне архијепископије у Србији дежи једино спасење правосдавља међу Србима; у противном сдучају, изчезнуће, ван сваке сумње , сама хришћанска вера; јер Срби су вољнији оставити веру, него ди више покоравати се дукавим папистима и частољубивим Грцима, тим пре, што им и једни и други њихов национадни матерњи језик кваре и руше, — који Срби ни за какво бдаго променити цећеју.