Сион

404

да се на први предлог старца Исаија, без икаквог устезања и истраживања, помири са срп. патријаром, и царем и целим народом, и да нризна срп. светитеља у његовом праву и достојанству. Патријар цариградски имађаше велику наду на Србе, па с тога се и измири с њима. Он је имао тврду наду, да ћу Срби , као верна чеда православне цркве, ревносно и јуначки заступати православну Христову веру од мухамеданаца. И заиста патријар у нади својој није се преварио; јер Срби заступаху и брањаху веру православну до посљедње капи крви. Срби у борби с Турцима вазда говораху „за крст частни и веру православну." — Овим речима позиваху кнежеви и краљеви свој народ у рат иротив иновераца и српских диндушмана. Исто тако с овим речима српски полководци побуђаваше и храбрише своје војиике у ватри највеће сече и пуцњаве. — Из свега реченог дакле види се , да су се Грци, због опасности у којој се находише, помирили са Србима с том надом, да их ови посљедњи заштиту и одбране од Турака, који их жестоко у то време претешњаваху. Царигр. патријари, пошто су са Србима мир закључили, нису више мешали се у дела срп. цркве, нити су узнемиравали њепе представнике. Овај закључени мир међу великом и срнском црквом трајаше дуго и њини представници живљаху у великој љубави све дотле, док Турци нису коначно покорили и Србију и Грчку. После ове несрећне катастро<г>е српско-грчке настаје опет време злобе , зависти , себичности и интригашлука од стране царигр. патријара иа срп. цркву и пањкања нротив натријара српског код правитедства турског, с цељу да постигне то што су толико година тражили од Срба и српске цркве, као што су и постигли своју гнусну намеру, што ћемо се из носљедујућег уверити (паотавиие се). Путнич^е СхЛШ^е валвевс^ог оз^руга. (наотавак.) Од југозападне и западне стране окружују га прекрасна висока брдашца, која га од тпх страна сасвим заклањају , те се невиди