Сион

437

дјела и т. п. Да прекрати црквене нереде може само унија, а ради тога православни треба да нриме учење римске цркве и признаду папу главом цркве. На црквене обреде, који не састављају суштину вјере, језујити гледаху безразлично; „иравославни могу држати све своје обреде", — то им беше изрека. Мисли језујитске дубоко западоше у покварене душе поменутијех рускијех јеиископа. Они видоше врло згодну прилику ослободити се од строгога патри.јара, избјећи каштиге за своја преступлења и удовлетворити своје прекомјерно частољубље. Унија с Римом не само сиасаваше их од достојнога наказања него још и узвишаваше. Као православни јепископи, они не имадоше онијех грађанскијех права и привилегија, којима се користоваху католички бискупи. Бискупи бијаху виши сановници у држави, засјеђаваху у сенату, осим папе никога не знадијаху, а они православни јепископи налазише се у зависности од мирскијех братстава, члановима којих већином бијаху занатлије — терзије, чизмари, седлари, ковачи, кожари и т. п. Избавити се од контроле овијех ирезрјенијех људи и, подобно бискупима, уживати „блага мира сего" учини им се ствар лијепа и китњаста. У 1591 години они дадоше молбу краљу Сигизмунду III, у којој изјавише жељу покорити се папи, ако им оставе неприкосновенима све црквене обреде и обезбједе их правима и привилегијама. Питомац језујитски с радошћу прими молбу издајника православља и нарочитим писменом похвали их за добро дјело, обећавајући како њима, тако и свима, који би пристали на унију, права и привилегије римско-католичкога духовнишства. Скоро к овима издајницима пристаде још један јепископ, коме заједно с Кирилом Терлецким суђено би играти главну улогу у унији, — то бијаше новоиостављени јепископ брестско-владимирски Ипатије Поцјеј. Питомац краљевске језујитске академије , Поцјеј прошао је кроз огањ и воду: спочетка био је католик, затим каљвиниста и напосљедак-православни јепископ! Мучно је било кумпанији Терлецкога и језујитима