Сион

451

вати , но њихово војевање не би срећно. Увиђевпш себе и народ у рђавом положају, Хмјељницки стаде молити нравосдавног московског цара Адексија Михаидовића, да узме Мадорусију под своје подајнишство. 1654 г. Мадорусија пређе у зависност московског цара и од овога нредаска поче се борба руса с Пољацима, борба православља с католишством. Успјех рускога оружја не опамети Пољаке: они једнако продужаваху тијеснити православље у Бјелорусији, Л.итви и Галицији. По тако званоме вјечноме миру, који 1782 г. закључише Пољаци с Русима, православнима обећана би пуна слобода , но Пољаци и не помишљаше о испуњавању овога условља. Својим насиљем они сасвијем уништише православље у Галицији, а по другима мјестима недопуштише да православни могу заузимати ма какве друштвене дужности. На политичко узвишавање правосдавне Русије Пољаци необраћаху готово никакве пажње и издаваху једно за другијем строге одредбе односно разновјераца. Фанатици забранише православнима градити нове цркве и поправљати старе, публично их оскорбљаваше за вјеру православну, коју називаше „ходопском, аријанском и пасјом". Православне свештенике бацаше у тавнице, морише глађу, ранише сијеном, одсијецаше им прсте, ломише руке и ноге. Још виша безакоња чинише народу, који , као овце, силом ћераху да слушају мису 1 ) и свакојаким мукама принуђаваше их одрећи се од православља. Док би жив Петар велики, Фанатици колико толико уздржаваше се, но кад нестаде великога застуиника православља, они отворено почеше чинити свака безакоња. Православне цркве обраћаше у унијатске , у сред бијелога дана нападаху на манастире, бише и мучише калуђере, ругаше се над светињом и православни крст газише ногама. Протестанти исто тако као и правосдавни трпљеше притјесњења за вјеру, па и сами унијати не бише слободни, Истина, Пољаци њих не утјесњаваше онако као православне Ј ) Латинска служба.