Сион

452

и протестанте, али ово се објасњава твме, што они гледаше на унију као на мосг, који саједињава православље с католишством. Чисте уиијате оии ирезираху, и тек онима, који се више или мање склонише у католишство, даваху права и преимућства. Унија такође сматраше се „холоиском вјером", а с тога сви чувени бјелоруси и малоруси стиђаху се бити унијатима и прелазише управ у католишство. Само народ и световни свештеници држаху се уније, која се по спољашњем виду мало чим одликоваше од православља. Али католици не задовољише се с сугласношћу унијата с учењем своје цркве, него почеше уводити и своје обреде. Још у почетку уније дозвољено би латинским монасима ступати у унијатске манастире , носити хаљипе по Форми источнијех монаха и испуњавати све источне обреде на црквено-славенском језику. Мало по мало сви унијатски манастири нанунише се монасима различитијех латинскијех редова, који под обштим именом базилијинаца почеше заузимати све више јерархичне дужности у цркви унијатској. Разумије се, од овакијех унијата унија није могла ништа доброга очекивати: базилијанци је једнако вукоше у католишство, па напоследак учинише корак да подпуно слију обадве вероисновјести. Посље тако званога унијатскога замојскога сабора (1720 г.) на коме узакоњено би измијенити млоге иравославне обреде и издати нове црквене књиге с католичкима службама, унија и у обредима стаде се удаљавати од православља и сближавати с католишством. Из цркава унијатскијех свештеника, народ тек сад поче примјечавати разлику међу православљем и унијом , која у свему налицаше на католишство, и стаде изјављивати незадовољство својом вјером. Незадовољство унијата би узроком, те латини и њих почеше мало по мало утјесњавати. Али свему настаје крај , па иастаде и страдањима рускога парода. У 1762 г. ступи на престо руски Катарина II и одма се подиже грозно питање о „диссидентима које, благодарећи