Сион

472

њихова обезчашћава — да гледају и у души својој да туже и јадикују, обраћајући све своје мисли на онога, који све види и све зна и на н>ега једног своје наде ослонити. 1 ) Овакве беде и тираније угњетаваху срн. цркву у XVII столећу од стране азијатских дивљака и евронских Фанаријота, али, при свима тим несрећним околностима, у којима се нахођаше срп. црква, она ипак је још могла те жестоке ударе сносити , јер ради тога она имађаше довољно своје унутарње снаге. Према овоме ми не можемо се потпуно сложити с мнењем тих историјка, који признају, да су те беде биле једини узрок, те је се српски патријар са толико породица морао преселити у Аустрију. Ми држимо, да је морао тој сеоби Срба бити још какав важнији узрок. Гра® Бранковић и г. Рајић имали су у виду жестока гонења и мучења срп. народа од стране Турака , а са свим су изгубили из вида та нсчовечпа и тирјанска дела, која чињаху Грци или боље рећи грчко духовенство срп. цркви и срп. народу; а међу тим ови су посљедни, по нашем скромном мнењу, били много и много гори и несноснији за народ српски, а према томе и главни узрок, те се пећски патријар с народом пресели у Аустрију. Турци су истина угњетавали срп. цркве; но то угњетавање беше, тако рећи, спољно, т. ј. они су отимали од цркава богатство и лишавали их спољног украшења, а. Грци иак покушаваху одузети сри. цркви њену унутрашњост и најдрагоценије достојанство — њену јерархијску власт. Грци су јако тежили да центрум црквене власти буде Цариград, као што је био и центрум светске власти на истоку. Ка овој тежњи они , својом хитрошћу, склоне турску владу. Таким начином Грци , посредством турске владе, наскоро овладају бугарском јерархијом и потчине је цар. патријару, ') У ово песрећно ио срнство време Турцн су узели из манастира Милешева св. мошти првог просветитеља српског св. Саве н сажегли на врачару у Београду. (види житије св. Савве).