Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

ПО

ницама; варошице и села тако исто. Нека се само људи од утицаја за то заузму, па ће израдити ствар лако. Треба и законом установити прирев за јавне књижнице. Тај прирез или у опште помоћ, коју би општине указивале књижницама, био би главно средство за оснивање п одржавање месних библиотека; приватни прилози, поклони и завештања могли би само допуњавати ствар.

8. Унутрашње уређење месних библиотека пмало би се такође у нас изводити онако како је на страни. Локал за књижницу треба да је на ударцу, на главном месту, куда грађани често пролазе и где им је лако свратшти; никако не треба — као што сам раније виђао по унутрашњости Србије — да је с неруке, забачен, неугледан, и у који се никоме не мили ући. Књиге нека су укоричене, све једнаке, у простом, једноставном повезу; у париским квартовним библиотекама све су у црном, платненом, врло јефтином повезу. Радно време библиотеке нека је од 6—8 у вече, у селима празником и недељом. Тад би библиотекар издавао књиге публици. Приступ у књижницу и право служења књигама, имао би сваки члан Културне Лиге и сваки честит грађанин месне општине. У Паризу има право и сваки други којега би два грађанина дотичног кварта препоручила и за њ јамчила; то исто би могло бити и у Београду; у мањим општинама то не би било потребно. Читалац би имао право да задржи код себе књигу до извесног рока, н. пр. недељу или месец дана, после чега би је морао вратити. Књижничар би имао инвентар, каталог на картонима или штампан, потребан број реверса и сличних картона, помоћу чега би одржавао контролу у потпуном реду. Није потребно да дубље улазимо у описивање би блиотечке администрације. Довољно је само да кажемо да данас има система класирања књига и реверса, по којима књижничар у свако доба може тачно знати где му се издата књига налази, пи да ли јој је рок враћања протекао; тим се системима данас у Београду служе Народна Библиотека и Српски Семинар на Универзитету. Системи ти удобни су и за самог књижничара, пошто у великој мери не упропашћују ствари.

4. Четврта, и за овај мах најважнија напомена, односи се на састав библиотека, на избор књига које у њу улазе.

Све је важно при организацији јавних књижница: и добра централа, и јака средства, и подесно уређење библиотеке, али је најважнији избор књига. Због чега оснивамо библиотеке Због тога да наш народ чита књиге. Али какве књите» Ми смо видели да данас књиге највише поклоном улаве у наше библиотеке; али у тим поклонима има више незанимљивих, некорисних, слабих, па чак и рђавих књига, п, ако се понека библиотека буде у главном из таквих књига састојала, шта смо добили тада То, да смо дали народу рђаве књиге. Нашто онда цео труд око оснивања централе, налажења средстава, уређивања месних библиотекар Не треба сметати с ума да публика за коју ми стварамо библиотеку, није оног обравовања, којег су они што стварају библиотеку. Публика наша великим делом је без навике на читање, и код ње ту навику тек имамо да стварамо. Треба, дакле, добро да пазимо, шта ћемо јој у руке дати. Треба да јој дамо књигу у којој ће она одиста наћи интереса и користи и после које ће она сама, привучена занимљивошћу и коришћу које дотле није познавала, тражити друге књиге, тако исто за њу занимљиве и корисне. Ми немамо, или бар немамо увек, готову, израђену, свесну публику, која сама тражи библиотеку да се њоме служи, него публику, коју тек треба да васпитамо ва читање п служење библиотеком. Смемо ли онда оставити да састав библиотеке буде произвољан и да га одређују случајности поклањања» Напротив, ми морамо нарочито пазити на избор књига, имати смишљен план при томе, Не кажем да се данас на тај избор гледа произвољно, не кажем да састав наших библиотека не ваља; далеко од тога! Колико сам ја прегледао спискове књига Културне Лиге и данас се одабира и пази што се боље може, — али тек најбоље је имати система и плана у овоме. Преко је потребно саставити један списак књига за јавне књижнице. Такав списак, у осталом, има свака организација народних књижница у других народа,

Тај би списак обухватао лепу и поучну књижевност. Од наших новијих приповедача ту би ушли, рецимо: Веселиновић, Матавуљ, Сремац, Ћоровић, Ћипико, Кочић и др. Од песника: Шантић, Дучић, Ракић п др. Од драматичара: Нушић, Војновић итд. Од старијих писаца, сви, који имају књижевне вредности: Доситије, Вук (ту п народне песме),