Србадија

36

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 2.

дира, да се ништа не мења, до његовог личног прегледа. Сва врата, намештај, долапе, столове, — све закључаше, запечатише. Сваки ти је то као у гучен, свако се узело у памег. Ја дођох, једна од главних особа у кући. И пређе су ме звали госнођицом, но сада је та реч добила неки новн смисао, изговарали су је са особнтим нагласком. Шапутало се: „0, мај, стари господин тако на пречац, не могоше му ни попу дозвати; а није ее исповедио давно, давно, — ал већ лако је завештај написати." И г. Рач је нашао за добро, да промене своје нонашање. Није се душе правио добродушан, и није ми се улагивао; знао јее ме неће оманути, но на лицу му читаш како је нодмукло смеран. Тек што не каже: „Та видиш, да се кајем." Сви су ме гледали као зеницу у оку, угађали ми; . . . а ја не знам шга да радим, и само сам се чудила, како ти људи не могу да појме, да ме вређају. Једва једаред до1>е Семен Матејић. „Семен је Матејић био десет година млађи од Ивана Матејића, и целога је свог века ударио по све другим путем. Био је у слушби у Петрограду, на важном месгу . . . Оженио се, рано обудови: имао је једног сина. Семен је Матејић много личио своме старијем брату, само је био нижа узраста и дебљи, округле, ћелаве главе, оних истих сјајних, црних очију као у Ивана Матејића, — само их је преваљивао тамо-амо — и великих румених усга. Баш противно од брата му, кога би и после смрги исмејавао и звао га Францеским, а кад и кад и простим особењаком, Семен би Матејић скоро свагда говорио руски, громке и разговегно, знао се и грохотом церекати, а нри том би очи са свим заклапао и гадно се сгресао свим телом, као да га је зло клало. Бејаше сувише строг, свуда се плећао, од свакога је искао најгачнија рачуна. Чим је дошао одмах је дозвао свећеника са свим „клиром", дао је одслужнти службу, осветитп водицу и свуд окропити водом, све собе, па и таван и грапове, да, као што вељаше „са свим истера волтеријански и јакобински дух." Прве већ недеље, неки љубимци Ивана Матејића, слетише са својих места, сувише један оде у насеобину; други се подвргоше телесним каштигама; па и онај стари послужилац — био је Турчин, знао је Францески; ноклонио га је Ивану Магејићу покојни војводаКаменски, —самтај послужилац добио је до душе слободу ал уједно и зановест, да се сели двадесег и четири сахата далеко, „да се други не би саблажњавали." Семен је Матејић био строг господар; за цело је многи зажалио за покојником. „За баћушке Ивана Матејића," јадао ми се један већ кукуљави послужилац: „само смо гледалн, да су кошуље чисте, да собе лепо миришу, да се у соби не чује људскн глас — тако што, боже сачувај! 4 тамо ма трава не расла! Тај вам није свога живота једне мухе увредио! А гле сад невоље! Морамо поумнрати!" Тако се од прилике окрену и мој положај, т. ј. положај, у који дођох за оно неколико дана и против своје воље. У хартијама се ИванаМатејића не нађе никаква завештаја, ни једног ре гка у моју корист. Свако ти се то од једаред од мене отуђи . . . 0 г. Рачу не ћу нн да говорим, но и другима сам сметала, па гледаху да ми и покажу да ме мрзе: баш као да сам их оманула. Једне недеље после службе, коју је до свршетка одслушао у олгару, Семен ме Матејић дозове себи. Ја га дотле нисам добро ни видела, а и он као да и мене није приметио. Прими ме у својој собици стојећи код прозора. Иа њему је био свакидашњи Фрак са две звезде. Ја се уставим на врати, срце ми је силно куцало од страха и још од другог неког чуства, ја ни сама не знам каквог, ал већ тако тешког. „Желио сам да вас видим, млада девојчице," нроговориће Семен Магејић, погледавши ми најпре у ноге па онда од-

мах у лице, — тај поглед као да ме у срце удари: — „Желио сам да вас вндим, да вам кажем, што сам смислио, и да вас уверим о томе, да сам тврдо накан да вам будем од користи." Сад ће дићи гласом. „Права да богме, немате никаква, но као .... читалачкиња мога брата ви можете свагда рачунати на моју .... на моју пажњу. Разуме се, да сам уверен о вашој увиђавности и начелима. Ја сам већ рекао г .Рачу, вашем очуху, што има да чини. Још морам рећи, да ми је ваша срећна спољашност залога, ваших племенитих осећаја." Тусе СеменМагејић од једном чисто затресао од смеха, а мене .... мене то није увредило . . . него самсе сама насебе ражалила, и ту сам са свим видела, да сам пука сирота. Семен Матејић дође к столу крагкпм, сигурннм корацима, дохвати из чекмеџега шаку банака н утутнув ми их у руку рећи ће: „Ево вам од мене мало пара на игле. Ја вас не ћу ни даље заборавити, драга моја, а сад збогом, па будите паметни." Ја и нехогице узмем те банке, узела бих све, што год би ми дао, на дошавши у своју собу, дуго сам, дуго плакала седећи на својој постељи. Нисам ни осетила, како сам иснустила банке на под. Г. Рач их је нашао, подигао и запитавши ме, шга ћу с њима да радим, задржао их је. „У судби се његовој догодила тада знагна промена. По шго се неколико пута разговарао са Семеном Магејићем, дошао је код њега у велику милост , и на скоро је добио место главног управи геља. Од тада се појави у њему оно весеље, оно вечно церекање, најнре је хтео да мајмунише своме зашгитнику . .. доцније уђе то у навику. Од то доба дође он руски родољуб. Семен се Матејић придржавао свегашго је народно, сам је себе називао Русаком, исмевао немачко одело, а опет га је носио; огерао је кухара у бог зна какво село, а за њега је даоИван Магејић да се изобрази силне новце, — огерао га је за то, што није знао како се прави расоник са гушчијим шијама. Из олтара је Семен 31атејић у невању помогао црквењацима; а кад би натерали девојке да играју коло н да певају, он би им помагао, уснаљивао их и образе им штипао .... Него на скоро оде у Петроград, а остави мог очуха мал не пуним господаром од свега имања. „Горкидани насгупише за мене.. . Једина ми угеха бејаше свирка, и ја сам јој се свом душом одала. На моју срећу, г. Рач је имао пуно носла; но кад год му се прилика подала, дао ми је да осегим његово непријатељство; као што је обећао, „није заборавно" да сам га једном одбила. Слао ме је које куда, терао ме је, да му преписујем дугачка и лажљива извешћа Семену Матејићу, и да у њима поправљам правописне погрешке: морала сам га слушати без поговора, и ја сам га слушала. Да ме умири, рече ми, да ће ми начинити свилену хаљину. „Ала имате упорне очи!" дерао би се другда за ручком напивши се иива и ударајући песницом по столу: пВи можда мислите: та ја ето ћутим као овчица, мора да сам у правди ... А ја! Јок! Онда, молим вас, и гледајте на мене као овчица!" Мој ми положај дође узбуђен, неиздржљив, срце ми је огврдло. Нека се опрезност стала у њему све чешће и чешће подизати, ноћи сам проводила без сна н без светлости, све сам размишљавала, размишљавала и у спољашњем мраку у унутарњој тавноћи сазревала је страшна намера. Долазак Семена Матејића дао је мојим мнслима други правац. пНико му се не надаше. Јесен је већ одавна настала. Показало се доцније да је дао оставку незгоде неке ради; надао се Александровској траци, а њему дадоше бурмутицу. Незадовољан владом, која му не знађаше дара оценити, са пегроградском

опћином, која му је мало саучешћа показала и не дељаше с њиме негодовање, науми да се досели на село и да се посвети газдовању. Дошао је сам. Син му, Михајло Семенић, дошао је доцније некако око божића ил' нове године. Мој очух готово не излажаше из собице Семена Матејића: милост што је уживаше ојача. Мене је оставио на миру; не бејаше му тада до мене. . . . Семену Матејићу падне у памет да подигне Фабрику за хартију. Шго се тиче рукорада г. Рач није ништа смислио и Семен је Матејић знао, да он не ће ништа ни смислити; но за то је опет мој очух био „ извршитељ" Г(омиљена тада реч!) „Аракчејев!" Семен га је Матејић тако баш и звао: „Мој Аракчејев!" „То ми је доста, рекао би Семен Матејић; само кад је он томе тако одан, а ја ћу већ сам давати правац." Но крај голиких брига у Фабрици, имања, заводења писарнице, писарничког реда, крај толиких нових звања и дужности, Семен Матејић није ни на мене заборавио. Једном ме у вече нозову у гостинску собу и понудише ме да свирам на Фортепијану. Семен је Матејић још мање од покојника марио за свирку, осоколио ме и захвалио ми се, а други дан ме позову на ручак. После ручка је Семен Матејић доста са мном разговарао, запиткивао ме, другда ми се одговору смејао, и ако, колико се сећам, не бејаше у њима ничега забавнога, и тако ме је чудно гледао . . . . Чисго ми мука дође. Нисам марила за његове очи; не љубљах им отвореног израза, светла им погледа .... Мени се све чинило, да баш та отвореност скрива у себи нешто гадно, да је под тим светлим сјајем тамо тавно удуши му. „Ви код мене не ћете бити читалачкиња", рећи ће ми најпосле Семен Матејић некако гадно ачећи се: „ја, хвала богу, јошге нисам ослепио, и могу сам да читам, но кава ће ми из ваших ручица бити куснија и задовољно ћу слушати свирку вам на Форгепијану." Од то сам доба редовно одлазила на ручак у господски дом и остала бих у гостинској соби другда д« мркле вечери. И мене је као и очуха ми заволео; но томе се нисам радовала. Морам иризнати, да ми је Семен Матејић указнвао неко поштовање; но осећала сам, да је у том човеку било нешго, што ме је отуђивало, што ме је страшило од њега. То „нешго" не показнваше му се у речима, него у очима му, у тим гадним очима, па и у смеху. Никада није са мном говорио о мом оцу, о своме брату, и мени се чинило, да он тај разговор није избегавао с тога, да не би будио у мени частољубивих мисли или жеља, него из другог неког узрока, који ја ни пошто не бих могла измудрити, но који ме је гонио да сумњичим и да руменим .... Пред нову годнну дође му син, Михајило Семенић. „Ох, ја осећам, да не ћу моћи тако продужити, како сам почела; прегорке су ми те успомене. Особиго сада не могу мирчо приповедати .... И нашто да кријем? Ја сам заволела Михајила, и он је мене заволео. пКако сето догодило нећу приповедити. Знам, да је од самог оног вечера, кад је ушао у гостинску собу (ја сам седила за Фортепијаном и свирала сонату Вебера) кад је ушао, леп и виђен, у бундн кадивом опточеној, у зимским бечвама, онако како је био, управо с мраза, и отресавши од иња своју самур -шубару, пре но се поздравио с оцем, оштро ме погледа и зачудисе. Знам, да га од то доба већ не могох заборавити, не могох заборавити то младо, то добро лице. Он проговори . . . и глас му као да се примао срца ми . . . . Мушки и тихи глас и у сваком звуку тако поштена душа! Семенсе Матејић обрадовао доласку сина, загрли га, но одмах га запита: „На две недеље? а? на огпуст, а? — па мене онрави. Ја сам у својој соби дуго седила уз прозор и гледала на свеће шго су