Србадија

Св. 2.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку,

мало промислите, мораКете и сами све то појмити. А ја — нећу дасе хвалим, ал кажем вам — ја се не бих на то ограничио, што сам вам већ учинио; ја сам био свагда готов, а готов сам још и сад, да вас учиним срећну, да вас осигурам, да вас са свим обезбедим, јер ја знам што ви вредите, ја сам справедљив са вашим даром, вашим умом, па најпосле . . . (Ту ми се Семен Матејић лако приже) .... Имате очи . . . бадава мора се признати . . . . ето ја, старац ... ама ... даих са свим равнодушно гледам ... ја видим ... то је мучно, то је одиста мучно. „Тролетница ме је ухватила при тима речима. Не веровах својим ушима. У први мах дође ми, Семен Матејић хоће да ми плати ако се одречем Михајила, да ми да „отетупницу" .. .. Но таке речи!! очи ми се почеше мраку привикавати и могох распознавати црте Семену Матејићу на лицу. Смешило се, то старо лице, а он се сам јошједнако 'пролазио маленим корацима, уситнио је ту преда мном. . . — »Но па? што је? запитаће ме једва једном: — допада ли вам се мој предлог?« — пПредлог? . . . речем ја и нехотице . . . ја вас нисам баш ништа разумела." Семен се Матејић засмеја . . . одиста се засмеја својим мрским, танким смехом. — „Е, да боме! повикаће: — све ви младе девојке • . . — ту се поправи: — девојчице, девојчице . . . Ви ове на једно те једно мислите: само да вам је младих! Без љубави не можете живети, Да-а-а-шта? Ал' штату? Младост, е, то је лепа ствар! Но зар само млади знају љубити? . . . У другог је старца срце још врелије, па кад већ старац кога замилује, но, то је онда — станац камен! То је до гроба! Не као те голобраде тресиглаве, шго још ветар капом терају! Да, да, не треба се само на старце гадити! Они могу, боме, много учинити, много! Само ваља знати око њих! Да . . . . да! Па знаду се старци и улагивати, хи-хи-хи — — Семен се Матејић опет засмеја. —Па де'те, молимвас ... вашу ручицу . . . пробе ради ... само тако ... зарад пробе. . . . Ја сам скочила са столице па га из све снаге гурнем у груди. Он се забатрга, слабо, уплашено дрекну мал' што не паде. Нема речи, које би казале како ми дође гнусан, низак, страховито низак. И најмањи траг од страха нестаде у мени. — „Мичите ми се, мрски старче, одвали ми се из груди, — мичите ми се г. Колтовски, бојару! И у мени тече ваша крв, крв, Калтовских, а ја проклињем онај дан и час, кад је потекла у мојим жилама!" — „Шта? . . Шта тивелиш? .. . Шта? муцао је задуван Семен Матејић. — Ти смеш . . . тога тренута, кад сам те застао кад си се вуклаМихајилу ... а? а? а?" »Но ја се већ не могох више уздржати. Нешто се нештедице очајно пробуди умени. — *И ви, ви, брат ... брат вашег брата, ви се усудисте, ви се одлучисте .... Штасте ви мислили, ко сам ја? Ил' зар сте већ тако ослепили, да не могосте спазити ту одвратност, штоје будите у мени. Ви се осмелисте рећи предлог! Пуштајте ме овогачаса, овога тренута!" Ја се упутим вратима. „— А-а, тако! Тако дакле! Гле, молим те, како се пробрбљала! сикао је Семен Матејић, и сав је отупавио од једа, а видело се, да не сме, да ми приђе ... — 4, чекај се, чекај! Господине Рачу, Иване ТЈемјанићу! Молим вас, мало овамо! „Вратаод биљарде, преко од те, којима сам се ја приближила, отворише се широм и са ужеженим Фењером у свакој руци, указа се мој очух. Осветљено свећама са две стране његово округло, црвено лице сијаше побе-

дом задовољене освете, ропском радошћу срећне услуге. . . . Ох, оне, гадне, беле очи! та кад их већ више не ћу гледати! п— Узмите овај час ту девојчуру, повика Семен Матејић, обрћући се моме очуху, па му са заповешћу показа на мене, а рука му све дршће. — Одведите је својој кући, затворите је, баците је под кључ, под браву . . . да не може . . . прстом маћи, да се не може муха до ње докрасти! Нека тамо буде до моје даље наредбе! Запушити прозоре, ако треба. Ти ми главом за њу одговараш! „— Г. Рач мегне Фењере на биљар, поклони се до појаса Семену Матејићу, па лако љуљкајући се и злорадо смешећи, упути се к мени. Мачка ваља да тако иде мишу, који већ нема куд. Сва ме моја одважност махом напусти. Знала сам, тај ме је човек могао . . . претући. Задрхтала сам, јест; ох срамоте! ох, стида! задрхтала сам. „— Е, госпођице, проговориће г. Рач: де — изволите ићи. „Не чекајући, узме ме за руку више лакга. . . . Знао је, да се ја не ћу противити. Ја сама пођем у напред к вратима; у тај сам пар само на једно мислила: да што пре одем Семену Матејићу с очију. „Но мрски старац прискочи нам од острагу; г. Рач ме заустави, па ме окрене лицем своме заштитнику. „— Је л'? продера се старац, па диже песницу: — је л'? ја брат . . . мога брата! Крвна свеза? а-а? а за стричевића можеш поћи? можеш? а? Води је! Ти! окренусе мом очуху. — Па добро утуби! Добро уши отвори! Ако јој онај и најмање што саопшти нема каштиге за тебе . . . Води је! "Г. Рач одведе ме умојусобу. Идући авлијом, речи ми не рече, само се смејао у себи, без звука. Забрави прозорима капке, врата, па сад тек одлазећи већ једном и клањајући ми се до појаса, као Семену Матејићу, прсну у смех. »Добру ноћ желим, кнегињице, простења тесногрудо. — Не упецасте лепог кнежевића. Штега! Мисао по себи не бејаше глупа! Бар има човек науке: од сад не буди ни с ким у преписци! ха-ха-ха! Како се то све славно свршило!« Изађе, па још једном избуљи главу иза врата! „А? јесам заборавио? Је л'? Јесам одржао реч? ха-ха!" Кључ шкрипну у брави. Ја слободно узданем. Бојала сам се, да ми руке не свеже . . . но оне бејаху моје, — слободне! Часком здерем свилену узицу са узурке, начиним омчу, па је понесем врату, но одмах бацим узицу на страни. „Не ће бити на ваше!" речем громкб. „И управо, зар то није будалаштина? Могу ли ја располагати својим животом без знања Михајилова, мојим животом, који сам само њему жртвовала? А, не! моји злотвори! Не! Још нисмо готови! Избавиће он мене, истргнуће он мене из овога пакла, он . . . мој Михајило!" „Но ту се сетим, да је он у затвору као и ја, — па се бацим лицем на кревет; јецала сам . . . јецала . . . И само мисао да мој џелат можда стоји за вратима, прислушкује па се свети, само ме је та мисао нагонила да гутам Своје сузе . . . Већсам уморена. Пишемод југра а већ је вече; но кад сеотргнем једаредод тогалиста књиге, не ћу се више моћи латити поново пера . . . Брже, брже; да се сврши! А и не могу се задржавати код ругобе, која је долазила после тога страшнога дана. То је ван мојих сила! „Мене после двадесет и четири сахата превезу у покривени коли у неку удаљену собу у двору, окружили ме мужицима стражарима, држали ме у затвору пуних шест недеља! Ама да сам једног тренута била сама . . . Доцније сам дознала, да је мој очух одмах по доласку Михајилову наместио уводе и за њим и за мном, да је нодмитио слугу,

који ми је донео писмо од Мухајила; дознала сам и то, да је сутрадан дошло између њега и оца до страшне свађе . . . Отац га је проклео. Михајило се заверио, да му нога више не ће стати наочински праг, и отишао је у Петроград. Но удар што ми га очух нанесе, одби се на њега самог. Семен му Матејић јави, да више не може остати на селу и управљати имањем: бадава невештасеоданост не прашта, а и ваљало је да се ма на коме сруше кола за сав тај нокор. Ал већ Семен је Матејић нештедице наградио г. Рача; дао му је, да се пресели у Москву и да се тамо настани. Пре одласка у Москву доведу ме натраг у кућер, но држаху ме као и пре под најстрожијим надзором. Како је изгубио „топло" местанце, које је морао напустити ,,по мојој милости" злоба се мог очуха још утростручила. Па кога су хтели да изненаде? говорио би мал' не Фрчећи од једа: — право! Старчић се, да боме разгрејао, пожурио се, па се бацио човеку бригу; кад му је, да боме самољубље пострадало, несрећа се сад не да поправити. Причекао бих дан два, па би све ишло као масно; ви сад не бисте дошли у тако танке ните, а и ја бих остао, што сам био! Ал! тако је: жене су дуге косе, ал кратке памети! Ал' већ хајде де; ја ћу узети од вас што је моје, а и онај ме голуб (циљао је на Михајила) не ће заборавити! »Разуме се, да сам морала ћутећи подносити свакојаке увреде. Семена Матејића, нисам никад више видела. Растанак са сином и њега'је потресао. Да ли се покајао, или што ће пре бити — хтеде ме на свагда приковати уз мој дом, уз моју породицу — моју породицу!! — доста тек да ми одреди мировину, коју ће примати мој очух, а мени ће се издавати дотле, док се не удам . . . Тај понижљив дар, ту мировину добијам до данашњега дана . . . т. ј. г. Рач је добија за мене... „Настанимо се у Москви. Тако ми спомена моје бедне мајке, два дана, два сахата не бих остала смојим очухом, нашавши се у граду . . . Отишла бих, не знам сама куда . . . у полицију, бацила бих се пред ноге ђенерал-губернатору, сенаторима, ја не знам шта бих урадила, да мојој пређашњој собарици није испало за руком, да ми баш онога минута, кад смо одлазили из села, преда писмо од Михајила. Ох, то писмо! Колико„сам му пута прочитала сваку врсту, колко сам га пута изљубила. Михајило ме молио, ,да не клонем духом, да се надам, да верујем у његову не изменљиву љубав; клео се, да ће само мој бчти, звао ме је својом женом, обећао је, да ће отклонити све препреке, цртао је нашу будућност, молио ме је само једно: да се претрпим, да причекам мало . . . . И ја сам се одрисила, да чекам и да трпим, Ох, та на што не бих пристала, шта не бих поднела, само да испуним његову вољу! То ми је писмо било светиња, звезда преходница, моја котва. Бива, очух ме узме грдити, ружити, а ја тихо метнем руку на груди (носила сам писмо Михајилово зашивено у амајлији) па се нетом насмешим. И што г. Рач више бесни и грди, мени је све лакше и слађе .... Најпосле сам видила из очију му, да он већ почиње мислити, нисам ли ја мало сврнула . . . После тога, првог писма, дође друго, још радосније, још пуније наде . . . Говорило је о скорашњем састанку, „Ох, у место тога састанка, дође једно јутро . . . Видим, г. Рач иде мени — и опет оно весеље, оно злОрадо весеље, на лицу му, — а у рукама му лист „Инвалид", а тамо извештај о смрти капетана од гарде, Михајила Калтовскога- • • • Избрисан из списка. „Шта могу још додати? Ја сам остала жива, па сам као и пре била код г. Рача. Мрзио ме је као и пре, још већма но пре, — сувише је обнажио преда мном своју црну ду-