Србадија

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 2.

Арсеније СтојковиК. (К сиици на сгр. 25.) „Таков нам подобајет архијереј!" Неумитна и непристрасна историја овостраног српства, забедежиКе са златним словима име народног љубнмца, владике Арсенија Стојковића. Са поносом спомиње народ име његово, јер су у њему тако рећн оличене жел.е и потребе народне. Кад оно дође време, да се бира глава цркве, а народ, засгупљен у сабору, једногласно нзабра њега за свога патријарха, и тада се на све стране орило: живио Арсеније V. патријарх српскн! Познаго је, да тај избор није потврђен. Но ма да љубимац народни није сео на престо патријаршески, ма да ннје потврђен за највишег црквеног достојннка, он ипак за то ужива највеће достојанство овога света, на коме му многи цареви и краљеви завндети могу, он ужива љубав и поверење свога народа. Владика Арсеније СтојковиК је скроман и примеран калуђер, редак, племенит и родољубив Србин, велик и искрен пријател. своје цркве и свога народа. Ми завршујемо ово неколнко речи са жељом, да остагак свога живота проведе у миру и у здрављу, а на корист црквеног и народног напретка. Црногорка на стражи. (К слици на страни 29.) Ох, свети ме, Црногорко! Не кукањем ни са плачем, Т5ећ крвавнм љутим мачем, У бој, у бој, Црногорко! 'Нура ЈакшиЛ. У повесници света ћеш наћи доста примера племенитог пожртвовања за идеју слободе, наћн ћеш досга јунака, који су себе својој отаџбини жртвовали. У тој књизи истине уочићеш и женских имена, што своју мушку браћу у енергији и племенитом самопрегоревању и надмашише. Римљанке и Спартанке познате су са свога јуначкога каракгера. Жан д' Арк спасава у оклону и мачем у руци своју домовину; Пустовојтова је у Пољској себи обилате лаворике војујући за „ојчизну" стекла, а и наше Бокељке из последнег бокељског рата, још су нам у свежој памети, кад оно своја леђа подмегаху, да им браћа и мужеви са њих на градске бедеме ускачу. Но наше дичне Црногорке стоје ваљда изнад свију, јер су код њих „Жандарке" правило, а не изузетак. Зар је једна Црногорка у боју с дугом пушком у руци пала? Зар је једна барјактарску част својој породици задржала, латив се сама свнлена барјака, по што јој сви синови редом попадаше. За страшљивца и пудљивца нма она само своју кецељу, даму је припаше, и да му преслицу у руку утутне, а за Турчнна само бритки ханџар и дуги џевердан. Ова слика од познатог чешког уметника Јарослава Чермака, представља нам такав један призор. Црногорац лежи тешко рањен у заседи. Од дуга боја изневерила га снага, очи му се може бити за последни пут склапљу, малаксала му десница лежи на своме јединчету, својој крви; па чисто га чујеш где шапће: Потпраши мн пушке мале, Руке су ми малаксале. Шта мислите, верна му љуба сигурно јада и нариче, и живим бојама црта му узалудност труда му, сигурно му у својој резигнацији испод стида наговешћује практичне

последице које их чекају, ако се остави залудна посла, и уврсти се у гавазе каквог турског снлеџије. Не, њој је њена слобода миљија од свега на свету. Са дугом пушком у руци чека она на в иетној стени обесног турског силеџију, и само један данак за њега има — куршум.

Бока. (Из „Забавника дубрпвачкога.") (К сликама на стр. 32. н 33.) ЗовуБоком онај чаровни залијев у који се спуштају и тону кршовнта и скоро неприступна брда јужне Херцеговине и Црне Горе. Кажу људи , који свијет обађу, да је тај један од најљепшијех положаја земље; и збиља би рекао да се је овдје природа играда, кад је своје чудесно дјело на махове стварала. Кад. дођеш с мора, пошто си се нагледао ситан просутијех по пучинп далматинскијех острвица, што скоро једна друту лактом коси; пошто си се дивио висини Велебића иБиокова, стравичноме паду Крке и бојадисаному Трогиу„ красној Неретви и љуцКому Дубровнику, да ти се оку не додије, све од једном нестану острвице чак до КрФа, пак се у сред ове несташице., раствора ушће которскога залијева, као да га је творац ту умјестио, да буде топцу спас. Ушће је толико широм пространо, да се не могу пресумитити зрна од топова, кад са обје стране грухају. Уласком Оштри рт остаје с лијеве: ово дуго пружало херцеговачкијех брда налик љемјеша о ралу, на шиљку изоштрено бојнијем топом. С десне видиш зимзелене брежуљке луштичке и грбаљске на махове потрапљене уз сунчани припек, су два отока у покос које стари звахуЖањице, а врсници ни,Мамула. Ту су људи ломили л>уту лит да јој умјесте бојни топ. Спријед ти се раствора пространа лука,гдјесе зимикрше и пролијевају о плитко дно бијесни валови, успети и погнати јужнијем вјетром, те се сустопице запјенушени и набрекнути на достиг сутјечу. Кад се брод крају допримакне, видиш горе и доље иросуту множ лијепијех кућа гдје промаљају између зелена сада, гдје и гдје хрпом, гдје и гдје усамљене по сред овјенчанијех перивоја. Ово је стари Херцегнови, којему је брштак облачио испукле зидове да му сакрије плаве од олова развалине. Два му крила клону на бокове: Топла, игало чак до Суторине, коју веле, да су Дубровчани поклонили Турчину, тек да се прођугорега сусједа; — и Мељине што почињу боницом млетачком, а свршују џебаном ћесаровом, за којијем промаља кук, а на куку црква куцка. Манастир Савина, што је лијевому крилу брчно перо, сједи међ ћеперизом и маслином, нак ти плијени неком тајном силом поглед. Врх Новога град, који су земаном

Шпањолци утврдили и своје му име нађели, јаше као коњаник на првом реду зеленијех бријегова, а иза њега уздижу се до под облак кршовите горе. Уминеш ли Мељине, рт од Кумбура отвара ново ушће с десне, пак и нову локву дугу до Верига, а широку до Солила. С овога рта до свете Не1>еље дугачко жало крајем воде зову Б иј е.ла; кућа до куће у поређе, као лабудови смоче море, а врх сваке лоза и воћка с оградом, док су л,уди находили земље да копају: пак опет на више голи кам до планине, која је сваку посестриму надвисила, а та је Бијела гора. С друге стране лежи на лик облука Солиоцко пол>е, подну којега видиш стара солила, сад лужина и мочвара, гдје блура и стура расту преко човјека висине. По сред овога облука пружа се у воду Пр евл ака, поузани рукав земље, гдје се находе старе развале православногмонастира арханђела Михајила, којега су Млечици разурили пошто му калуђере отрују; с њега и носе Кртоли име, Михол ски збор; јер су бивали наголо црковни кметићи: пак та сеоца раздвају поље од мора са зеленијем бријегом. ПитомиТиват запуча га на други крај, а кад гледаш са сред локве, протеже се Жупа равна и руда далеко далеко на очњи домах, са истока до Спаса врх Будве, а са сјевера видиш уза вишњу стрмен гдје охоли Ловћен уздиже небу чарну главу, коју му зором обасјају први сунчани зраци, пак из далека изгледа као да му је позлаћена. Ова се локва бужи код Верига на лик врше, јер ту обје обале иду једна дру!ој у сусрет као да ће се ручити, пак направиле тјеснац толико узак да се с Лепетана кокот чује на Каменаре; ' опет се брже боље разиђу и одале да начине трећу луку, која се опет дијели на лик виле у два залијева, један рисански а други ко торски, а пе рашка страна засађена међу њима као клин. Са сред ове локве угодан изгледа положај: с десне стране брегови Столива, окићени костањом у осоју, проглушују птичијем ћиниркањем; а с лијеве стрмен херцеговачкијех клисура. С према изгледа Иераст варош уточена у голој стијени као шинак. Путујеш ли к Рисну, дотакнеш отоке светогЂорђа иБогородичин у сред лука, ту је католички манастир гдје се народ купи на сајам у сред коловоза, а поморци своје завјете прилажу од памтивијека, — сестре да не обезбрате, матере да не обесине, а жене да се у црно не обавију. Залијев је овдје доста добро широк. Погледаш ли на лијеву, Морњи лежи по врх локве као у њедрима велике стрмени, а врх њега Убли на планини. Погледаш ли десном, пут с Пераста на Рисан удјељан у љутој лити биљежи пустош који манастир Бања прекида, Рисан је давао некад име цијелому залијеву, док му га не уграби Котор. Под