Србадија

110

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

Св. 5.

ског. Мрачан, јадан живот иод ладним небои у пећинама, без вере, без песме и без радости. Прави иочетак животу и култури људској ваља тражити под ведрим и топлим небом питоме Индије. Тамо у народа аријског порекла, у књигама светих веда наћи Кемо предања и основу вери и цнвилизацији свегској. У химнама Риг-веде наћн ћемо најстарију сведоџбу о чудном и силном дејству, које је проналазак ватре производио у л.удској души. Пастири узели два сува дрвета и тарући нх једно о друго певају свете песме, призивајући бога огња(а§пГ)да се појави. Па кад се дрво зануши и пламен букне, каква радосг, каква слава силноме богу светлости, који прикупља породицу и насеље око огњишта као храма свога, па свегињом својом освећује и оне који су га из дрвета и камена изазвали. Језик ових религиозних песама познат под именом Санскрита извор је свима језицима нндо-јевропских народа, као што се то доказује проналасцима упоредне филологије, која је у најновије доба покушала да и на своме пољу примени законе постуинога развића говорних облнка у борби за опстанком. А колика је старина Санскригу, сведочи то, што је он много ближи литавском, словенском, латинском и немачком, него ли што су сада ови језици међу собом близу. Као што је занимљиво проматрати постање различних религија и друштва људских, тако је поучно гледати и смрт њихову. Религије се кваре н губе снагу своју, кад више не могу да задовоље духовне погребе народа, кад се сувременом умном развигкусилом одупиру, и кад они који су узели на се позив да религију чувају и тумаче, и сами не поимају значај и задагак њезин, па хватајући се само за љуску њезину поричу јој суштину живогом и делима својим. А људска друштва и државе пропадају: кад нх јача непријатељска сила споља поруши, а још чешће падају са.ма својом унуграшњом слабошћу, кад не дају могућности и средства за развитак и благостање свију или бар веКине члаиова из којих су састављене. У таким приликама они који предсгавл.ају дух н главу или најважније органе друштва, по најпре изгубе свест о значају и позивусвоме, те се изопаче и постану крвопије својој браћи и народу. И тада је таква држава го•гова да падне у руке страним освајачима, или такав народ да се претопи у други силнији народ. У свакоме организиу, код иоједине личности као и код читавог народа обично се кваре најпре главни и илеменитији оргаии. Па кад се срце и мисао у човеку а правда и народна идеја у држави изгубе, онда смрг већ на вратима куца. Још је стари Омир рекао: „Вогови одузму половину памети ономе кога ће да учине робом." А Изиод у свом систему јелинске митолођије вели на једном месту тако исто значајно: „Богови су прописали животнњи право јачега, а људима закон правде." Бива кад што, да се народна свест у вишим слојевима друштва па и у срцу народа успава, изгуби, али се пробуди и прибере у појединнм необичним личностима; као што се и пред постањем државе јавља силннје тек у неким необнчно осветљеним умовима, који као гласници и пророци објављују долазак нових идеја, нових склонова н облика друштвених. У овом случају они брзо налазе одзива на све стране, и све живо иде за њима; а у случају народног нропадања глас њихов остаје глас онога који у пустињи виче, и ндеје које би онн хгели на ново да оживе, ноказују се само као светлуцање жишка, кад хоће да се угаси. Примера за ово има доста у старој и новој историји. Судбина јеврејског народа, судбина Грчке, Ри.ма, Аравије, Шпаније, Визангије, Србије и Пољске

I пуна је сличних појава. И ништа није жалосније, него кад мора ко с тако пробуђеним духом у сред општег мрака и мртвила да гледа у неизбежну пропасг свога народа. Тужна нарицања пророка на рекама вавилонским и величанствено очајна реч у Тацитовим аналима, као и силна народна туга у нашим Косовскнм песмама одјек су умирућег духа друшгвеннх и државних облика, који су у развићу историје чинили епоху. А да ли су наше народне несме само немоћан одјек старога властеоског царства, које је порушено варварском поплавом нз Азије, нли ће оне бити глас живога окованог духа народног, којн сваког гренутка чека да му ланци попуцају, па да се прерођен и дуготрајном борбом очеличен јавиу јачој свеглости својој, те да у преображеном облику насгави слободан н бујан живот новога времена. — Да се ово оствари Браћо, стоји до вас, до садањег појаса, у коме ћете ви скорим бити или наставннци н прваци, илн гробари сваме народу! <9*Сфи, Ј «| 11А3 , ' &ЈШГ Но не треба да дајемо маха овој другој жалосној мисли. Кад нам наука казује, да све живо иде своме вишем напредку, којн се код поједине личности па и код целога племена достиже здравим васпитањем и образовањем у правцу слободнога умног развигка: даље, да се намера божја у човечанству достиже гајењем свију врлина и племенитих особина у роду и облику у ко.ме се организам јавља, — кад све то знамо, зар да будемо мањи и слабодушнији од нашнх старих, који дивовском борбом испунише пет векова у овој страни света, док небројеним жргвама успеше да ослободе овај кут нространих српских земаља? Зар после тога мн да мислимо сада да је наш народ одживео свој век, и да ће се споља историје уклонити? Не, браћо! На нама је да поновимо живог свога народа, на нама је нарочиго,,да се свесним н озбиљним радом, науком и духом народним челичимо и спремамо за политнчне и културне задатке, који су нашем племену намењени. У гоме великом раду греба истина да се руководнмо правцем позитивних наука; но морамо се веома чувати грубог материјализма, који води Фатализму и ннштавилу, н којн многи погрешно држе за неизбежну последицу позитивизма. Сва природа у козмичким закоиима н геолошким периодама својим тежи развијању и усавршавању. Сви органски облици од постања преобра;кавали су се у правцу, којнм се најпосле јавио умии створ, човек. Све епохе у историји људској означене су борббм за духовну слободу. Асве те мене извршене су гек у извесним појавима лпчнога (инднвидуалног) и племенског предњачења. И сам најзнатнији научењак садањега доба на нољу природних наука Дарвнн каже, да онај род или она врста живнх оргаиизма најбоље напредује, укојој има највише чланова и представника са наслеђеним или развијеним врлинама разума, јунаштва, прегоревања себе самог за одржање свога рода и т. д. Па да ли су икојем народу такве врлине већма потребне него ли нашему, и могу ли се оне стећн и развнти без великог духовног напора, без моралне крепости, без нстините образованости људске?! У том смислу усвајајући све пгго је наука као опшге благо човечанства пронашла и осветлила, опет није нам сада задагак, да пресађујемо у нашу зе.мљу само космополитске идеје, од којих неке, праве или криве, раздиру западне народе. Ти иароди одавна су организовали свој народни ум и осигурали свој иароднн опстанак, па небојећи се туђинске и варварске сиде, расправл.ају слободно речју и разлогом а по негде и мачем своја унутрашња и друштвена нитања. Но нашем

народу сгоји још турска сабља и туђинскн јарам над врагом, преги му још погибија н опасност, да и без борбе вечнто остане туђе робље у политичном, економном и духовном смислу. Њему дакле сада мора бити главни задатак, како ће своју будућност споља оеигурати; а то не може постићи ничим другим до здравим полигичним и просветним развитком из нутра, а слободним савезом споља са сроднима н суседним народима. Доста је несрећа и јада претурио наш народ преко главе, досга је претрпео грдних мука, досга је својим незнањем и неспособношћу својих вођа пропустио удесних прилика за консолндовање народносги своје. Сведоџбе томе налазнмо пуно од пораза на Марици и Косову, све до данашњег дана. Па зар садами још да позлеђујемо народне ране, и зар не ћемо као прави синовн народа с дубоким осећањем да се савијемо на недра његова? Зар неће.мо слабости и немоћи његове скромно да штеднмо, болове његове пажљиво да лечимо, предања његова да поштујемо, на и саме заблуде његове лагано н са Штедњо.м да одкривамо? Хоћемо доиста, ако народно добро од збиље желимо. И само тако можемо се надати, да ће народ српски нзаћн срећно из кризе, у којој се одавна налазн. Само тако можемо учиннти, да но долинама н брдима нашим, где су се некада скупљале силне српске војске, где су се ориле дивне српске песме, и богате вароши и села српска подизали, где се у нрвим пропланцима као у зору почела већ јављати знатна српска култура, — да по тима светим местима а над гробовима наших оцева и дедова не суди туђинска рука, да се не шири туђинска култура и сила, да се не искоренн траг и спомен народности српској. 11 у тој нади ја ћу бити срећан, ако ви, Браћо, свесним и озбиљним својим радом и понашањем покажете, да сте достојни синови ове земље, која од вас, од будуће узданице своје очекује, да с више знања н бољом срећом станете вре.меном у зачеље свога нпрода на просветном и политичном пољу! ^ОО^ООС Манастирн н цркве у Херцеговннн, Нанисао Вук Врченип. V. Сеоцке црнве н њиови попови. Као што сам одмах у почетку (код броја I.) о манастирима казао, да херцеговачки народ гради маиастире по пустарама и дубодолинама, на протнв цркве сеоцке аидају свуда по поузвншеним главицама ибрдима, инема ни једне која је у сакривено мјесто, него свака на видику на около лежећи села, а да би се из удаљени села и мјестија могла виђети, свака је с двора клаком обијељена, и наком неколико година онет поновјена с клаком. Све старе и нове манастирске н сеоцке цркве окренуте су спрам нстока, тако, да (кад је једнак дан и ноћ) кад гране сунце удари зрака кроз прозор од олтара на свету трпезу. Ни једне од овп сеоцки цркава нисам видио толике простране, да може у њој 30 људи у слободи станути, и да би се могао чојек од чојека, као што треба прекрстити.