Србадија

112

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 5.

промијенити завјесу на царске двери, простирку на светој трапези и на проскомидији. Што се пак тиче набављања црквене одезкде, стихара, путира, звјездице, кадионице и т. д. никад се не може на реченој икони скупити, него се за то обично, сељани између себе порежу кад је родна година, те— ако је потреба добаве. Многи пак нри самрти оставе да се у цркви набави која од споменути ствари но његовој смрти, а многи сами док су још живи набаве. Поп је дужан памтити кад је који светац, и вазда готов да каже на свачије питање у који дан спада, не само, него може ли се нањ радити. Кад није узакоњени празник, него какав светац, којега народ од старине шјегкује, и упита га когоћ: може ли се поне шјутра радити? многи ће одговорити: може, помолећи Бога! али ако народ онога свеца шјеткује, премда није празник, не ће нањ зарадити, на му допуштио сами владика па и сви четири вселеника патриарха.*) Нигђе попови ни калуђери но Херцеговини не држе протоколе рођени, мртви и вјенчани, нити у цркви нраве три прогласе, кад се ко има женити и удавати, а тому је мјестна влада крива, кс(ја је не само у организацији, него и развитку ума најмање 100 година закаснила, која никад не броји унуфусу(анаграФи) женске, него само мушке главе, од који нанлаћује годишњи данак, а свештенство и владика држи рачун само од кућа илити Фамиља, да од њи годишњи бир прима. Свештеници су дужни бесплатно молитву очитати над боником од његове инорије, а ако не би имао времена (поп и.1и калуђер) доћи, а боник не би могао к њему поћи, пошфе му мушки капу с главе, а женска мараму, те над њом свештеник очита молитву; јерпрво што нигђе нема љекара за унутрашње болести, него само за ране, а друго и кад би га било, не би га звао, но више вјерује у свештеничку молитву, држећи се апостолске науке: „акосеко измеђ вас разболи, призовите свештенике црквене да вам молитву очитају, и вјера ће боника исцјелити." Исто се свјештеници служе кад кога увједе бијесан пас, те зове нопа или калуђера, да му начини „запис", а тај је: напише му на кори кваснога круха сљедеће ријечи, те га даде бонику да га у јутру на ште срце изједе, ево овако:

*) Једна од најпоглавити несрећа за овдашњи народ та је, што он оеим неђеље и узакоњени празника, шјеткује преко 80 други светаца, кад наша цркпа донушта радити, (као н. пр. св. ГЈрокопију, Пантелију, огњену Марију, Аралампију, Килнк и Јулик и овнм подобнн.) Да у ове дане иде народ у цркву, могло би им се опростити, али не ће, него но цијелн дан лежи у беспослици; дакле овај се шгетни обнчај не може прнписати ннкаквој побожностн, но слепилу и лењостн.

ш

а т

о р

а

Р е

П 0

т

е н

е т

0

п е

р а

Р

о т

а III

Са све

четири

стране

окренеш, једнако ћеш читати, било с нанрава, било с наоиака, или узбрдо, или низбрдо. Ја сам многе народне просте људе, као и калуђере и попове свуда по нашему народу овије крајева питао, би ли знали, у којем су језику ове ријечи, али ми никад није нико зиао казаги, но неко, да је старинско-грчко, неко, да је соломонова тајна, али нико не зна како је. По моме мишлењу и није ничи језик, но нрава у исто доба нека чудновата измишљеност нечија; и ови се занис свуда обичајно и по Црној Гори и по Боки Которској и дан данашњи иомиче. Може бити да још овакови заниса има, или читави стихова, који се једнако читају како је написано, и обратно, које мене до сад нијесу познаги, осим само ови сами стих, ево га: 0 ко си виси се е си сиви соко. Кад комеународу отече нога, рука, глава, или га што заболи на једно само мјесто, иде к свештенику, да му на болесно мјесто заиише крст соломунов, у којега народ вјерује — не знам управо за што — као у прави Христов, ево како напише:

(П Р одужиће се.)

Културни језици и владавнна језика. Скица дра БрунхоФера. (Свршетак). 3 Свешски језик. Светски језици имају највеКи уплив, ма да се народна кудтура развије у свегску кудтуру. Сви језици, којих је круг делатности обележен у нрошлим одсецима, имају више или мање ограничен иростор, на којем их видимо, како се историјски гдоже. НеК и трговачки интерес даје једном језику ведику експанзивну снагу, јер је трговцу нужно, да се у множини разнодиких језика помоћу једног јединог између њих разумети може. Првобитна трговина — давање еспана у замену за други — јесте прва сида, која најразличнија пдемена и језике зближује. Сида, што лежи у жељи за добитком, тежња за сопственом коришћу јесу пре свега они Фактори, што пдемена и језике доводе у додир, где се међусобно гдоже и где се стапају. Одовуд ничу смешани језици, јаргони: а њихово граматично учвршћење и усавршење рађа кдаснчне језике: грчки, латннски, кинески, арапски,Санскрит,нади ит.д.'Го усавршавање може да буде дело свештеника, који задобивени књижевни језик изнајпре употребљују за црквену потребу; стереотигто одржање једном већ за сдужбу божију уведеног језика даје црквени језик. Реднгијозни интерес у свези са ширењем тога језика; тежње којег Фанатисаног свепггенства за свевдастијем:

могу црквеном језику прокрчити много већн круг дедатности, него што је саобраћајна потреба у стању учинити, ге може душевну делатносг којег трговачког језика на се да иривуче. Ади се и оба ннгереса могу на заједнички рад ујединиги. За тим може уз трговачки и редигијозни ингерес да се још и наклоност окодних племена појавн, г. ј. класична књижевност сањеним светским мислима; погреба образованости сама себе: може да окодна нлемена привуче, те да почну изучавати језик и књижевност суседног а кадикад боме и страног народа. Ова комбинација, у којој се један језик појављује на један мах и као грговачки, и црквени и књижевни језик, узвишује тај језик на ступањ светског језика, који обухваћа ингерес читавих дедова светских. Сама већ природа сгвари учи нас, да таких језика може само мадо биги н да их је само мало и било. Кинески је свегски језик на далеком истоку. Стари књнжевни језнк имаде много песничких, историјских н фидозофских деда, која се проучавају не само у ведикој држави средине (у Кинеској) него свакнм даном све више долазе, уз Санскрит и стари јегинћанскч језик, у ред оних оријенгалних блага из књижевности и језика, која су уз датински и грчки језик и књижевност богати нзвор, из којег се црпн космоиолитско образовање.Мандаринско наречије је она Форма кинеског језика, која је данас. отприлике кинески књижевни и друштвени језик. У тој Форми вдада кинески језик на веома великом земљишту и над ведиком множином света, чиме се нн један језик ни из дадека поносити не може. Кинески језик не важи са.мо у самом срцу државе, где већ имаде неколико стотина мидијуна ДЈша, не и много даље: по Монголској иТибе гу, за тим ноМанџурској, где сеу новије доба већ и у школе увађа и језик Манџу истискује. За тнм у Јапану и Анаму, дуж обаде острва Хајнауа, по западном делу острва Формозе и на задњоиндијском Архинеду: на Борнеу, Јави, Целебесу, Тимору, Манили говоре мидијуни кинески језик. Поред кинеског језика не надазимо у свој остадој Азији другог живог светског језика, који бн био сличне важности као што је арапски. Додуше Санскрит живи још и данас као језик црквени, научењачки и књижевни, шта више тргујући брамани употребљују га н за трговачки језик, и ње гова важност но кудтурну нсторију људства има се много веКом ценити, него шго је важност кинеског и араиског језика заједно. Али кад га на ираве очн разгледамо, долазимо до те исгине, да је Санскрит био увек само језнк једне касте (сгадежа) и језик нскључиво внше образованости у Индији, шго ће напослетку и остати. Нешто јс са свим друго код арапског језика. Овај језик у својој највећој класичности неје бно управо ништа друго до језик Бедуина у пустињи. Још на стотине година посде, када су Мухамед и КадиФе изне.ш араиски језик из уских граница његове ностојбине, и кад су ведики граматичари докучиди већ законе светског језика и у грдне нх књиге убедежили — још и онда, сваки, којн је тежио за класнчношћу у штиду, путовао је Беду инима у пустињу, да у непосредном разговарању с њима ужива сласт њиховог говора. Па сада неје ни чудо, што је арапски језик, чија је кдасичност и најмањем члану народа на срцу лежада, заузео за саразмерно кратко време гаки свегски подоа»ај, као ни један други језик, ни пре ни после њега. Око720. отприлике, дакде једва иосде сто година, када се је Ислам први пут појавио у страном свегу изван Арапске стекао је арапски језик важности већ од атлантског Оцеана на западу па до Индуса на истоку, од Пиринеја