Србадија

154

Св. 7.

— За што? Удбала стане и узбере гдан и ноћ", па запита: — Је л' ти позната прича о овом цветку? — Није; али одговори ми прво на питање, за што си тако малену, удаљену звезду претпоставила сунцу, месецу и многим другим сјајним звездама, које се, као што знаш, без икаквих чаробних вештина могу ухватити рукама . . . особито тако малом, белом руком, као што је гвоја. — Ти тако мислиш? — Заиста! . . . Друге не би ту прилику иропустиле . . — Чуј ме, Ворисе, прекиде му Удбала реч; за три дана ћемо се растати . . . хоћу да ти дам малу усномену, да је собом понесеш, хоћу да ти напишем причу о овом цветку. — Чини ми се, да ти волијеш ботанику, астрономију. — Можда! . . . али не, га то је само шала, прича, степска скаска. — Па покажи ми твоју звездицу. — Цветак ће ти је показаги. За тим оде Удбала у кућу и загвори се у своју одају. Два сахата иосле тога нађе је Борис у дворани. Били су сами; Удбала му даде исписан листак хартије и одмах се опет удали. Борис приступи столу, на коме горијаху свеће, и поче читати: „Ирича о цвету „дан и но/!"." „Кад је земља створена, био је под ведрим небом високог Тибета један џбун. Сунце је било зашло; вечерња се хладовина раширила, кад се на једном стручку тога џбуна један мали цветак отвори. Цветак тај није имао красне боје ружине, нити је као охоли летос-цвет хтео господарити над другим цвећем. Смерно је држао главу и гихо гледао у државу великога Буде. Свуд у наоколо беше хладно и мрачно. Другари малога цветка почиваху на својим танкнм стабљикама; ноћни лептири пролегаше поред њега и не примећујући га. Сироти цветак страшио се тако усамљен и спустио је жалостиво својј главицу. Али на мах сијну једна звезда на тавном небу; њезини трептећи зраци спустише се на цвегак, те охрабрише усамљеника, освежише га дахом лахорића, напојнше га росом . . . и цветак оживе, подиже главицу, погледа око себе и угледа пријатељску звезду. .Љубавно и благодарно удисаше његове зраке; они му дадоше нова живота. „Зора се указа; звезда потавни пред светилом дана. Хиљадама биљака отворише своја недра топлој свеглости, што обасја и малени смерни цветак. Али он се опомињаше меког сјаја звездиног, те не имађаше осећаја за красоту сунца. Још лебдијаше око њега тихи мелем-сјај звездин, још осећаше у својој круници оживљавајућу росу; он се окрене од сунчане светлости, затвори своју круницу и скрије се међу лишће свога џбуна. Од тога доба постаде за њ ноћ дан, а дан ноћ. Чим зора заруди, затвори се цветак; тек у сумрак, кад засјају сребрни зраци звезде, подигне се опет, те је поздрави и удише њезину оживљавајућу светлост. „Исто је тако и са срцем женскиње. Прва слика, која ју такне, прва мила речца, први доказ љубави продру дубоко у душу женскињи. Једна реч од онога, кога љуби, побудијој најосетљивије чуство, дочимостаје хладна и за најстрасннја уверавања других. Не пита она, да ли ће сењезина драга звезда међу милијунима равних изгубити — њезино срце зна је наћи на скромном јој путу и благосиља јој течај. Она се може дивити сјају сунца, алн ће свагда и увек припадаги само својој маленој звезди." * * *

Бориса је дубоко дирнула та алегорија. Свану му пред очима, многе околности, на које до сад није ни пазио, предсгавише му се у новој светлости. Загонегка је решена: млада девојка, што беше час тужна час радосна, учини му се као са свим особено створење, у коме се сјединила првобитна природа шенска са образованошћу деветнаестога столећа. До сад није разумео, за шго га је Удбала често тако нагло остављала, и одмах се за тим са срдачном, сесгринском поверљивошћу враћала, па се на мах опет хладноћи и Формалности одавала. Није разумео, за што јој се, кад је он с њоме о обичним стварима говорио, очи час запламте јасном светлошћу, час опет сузама помраче, за шго намршти нежне обрвеиспусти тренавице, или за што јој свеже лице у једном трен^тку и порумени и побледи. Сад му се чињаше све јасно. Пдаховитошћу прве љубави полети му срце младој девојци. Ни њезино норекло, ни понос материн, ни предрасуде света не могоше га задржати. Као слепац, који опет прогледи, тако је и он са дршћућом узбуђеношћу нохитао да тражи Удбалу. Али залуд је тумарао по кући и башти, вичући је по имену. Она се титра са мном, рече за себе, и увређена сујета поче разгањаги љубав, која се у њему зачињаше. Најпосле се заустави на једној зеленој чистини. Ваздух беше оштар, лак мраз нокриваше земљу, месец се заклањаше за тавне облаке и јављаше се опет у пуној светлости, као несташна лепотица, која се опет нокаже у оном тренутку, кад је човек почиње заборављати. Не далеко распознаваху се колебе сељачке, у којима се још по где-која светлост указиваше. — Све ночиваше у дубокој тишини, ништа се ке чу, до тихо жуборење валова између рогоза око обале, тихи шапат лишћа од тополе, кречање тице ноћнице, или шуштање опадајућег лишћа, шго је летело на земљу као ноћни весник, да људима јад донесе. Борнс стаде; сумња и љубав, чежња за Удбалом и брига за новим живогом узрујаше му срце. На један мах онази тражену Удбалу на једној зеленој чистини. Кад јој се приближи, хтеде она побећи, али он је ухвати и погледи је, као да је х-гео да иснита дубину срца њезина. Канда се душе обојих огледаху у очииа им. Месец ич; прели својим светлилом. Обузе их некн дегињски страх; сузе им дрхтаху на трепавицама, а око полу отворених усана лебдијаше оемејак. — Оно дакле не беше шала? питаше Борис дршћућим глаоом. Удбала ништа не одговори. — Не смедох веровати . . . Ти ... ти ме љубиш Удбало! Она му ухвати руку и стави је на бијуће своје срце. — Од данас не ће нас никоја човечија сила раставити, повиче он узбуђено. Ја сам твој пријатељ, твој брат . . . а ти, хоћеш ти моја бити ? — Бејах твоја још пре но што знађах, шта се са мном збива, одговори она тихим гласом. — И ти ћеш бити моја . . . само моја и увек моја? — Ја ћу те љубити, докле год даха у себи узимам, али твоја бити . . . не, то није можно. — Није можно! шта ти ту говориш? — Промисли се . . . ја сам јадно створење, које сав свет презире. — Не, Удбало! Оно су будале, што су те вређале. Није тебе залуд судбина довела из далеких степа у крнло наше породице. Ја ћу гебе опет оживети и освежити, мој малени цвете, да ћу ти станишта у своме срцу, па ћемо заборавити овај свет. А и шта нас ' се он тиче?

— Ми можемо заборавити свег, али он не ће нас заборави ги. За трн дана одкинуће те он од мене, и нас ће растављати стотине миља. — Није даљина што дели, него немогућност да се она пређе; али шта мене може удалити од мога цветка? ко тебе може од мене одкинути? За што да се растајемо? — То се не да изменути, одговори млада девојка. Али ако ми обећаш, да ћеш ме љубити, да ћеш ми и код нетроградских лепотица веран остати, онда ми растанак не ће бити тако тежак. Борис јој даваше најстраснија уверавања. Он ју је заиста љубио, и ако то до сад није себи веровао; он је љубио први пут, свом снагом свога срца, а ласкава сујета улевала је уље утињајућу вагру, те је у пламен букнула и пројурила кроз жиле младоме човеку, те му крв прожегла. На сеоском сахату избијаше једанаест; глас звона продираше на далеко кроз ноћну тишину. Л>убавници ћуташе и приљубише се искреније једно другом. — Ах, сваки одкуцај звона примиче нам све ближе онај кобни тренутак, уздахну Удбала најпосле и наслони главу на његово раме. — Не, гај ужасни тренутак неће доћи! Ја ћу све учинити само да га отклоним. Али нека буде шта му драго . . . нама остају још три дана, па за што да помућујемо нашу садању срећу мишљу на жалосну будућност? Посветимо ова три дана искључиво љубави, заборавимо на све осим тебе и мене . . . тако ће нам та три дана бити читав живот. Па и ако мој труд, да с гобом осганем, не узима успеха, то ће се у данима растанка, у данима јада наше душе обазрети на ову срећу, и та успомена ће нас ублажити. Удбала га ћутећи слушаше; на један мах притисне руку на чело, као да јој је каква мисао пала ненадно на ум. — Још никако не могу да верујем, шапташе она; толико среће не може душа да ми поднесе . . . Јеси ли ти то уистини? и ти ме љубиш . . . мене! Јуче још не смедох се усудити да мислим, да сам тебе достојна. — Јуче ја сам себе нисам разумевао . . . А ти . . . како ли си се сваки час мењала! како си често на један пут од мене нобегла. Не давно рекла си ми, да ти се допада . . . — 0, молим те, престани! Никад ја нисам озбиљно на њ помишљала. Од куд да нађе места други у срцу, што га ти испуњаваш! Ах! Ворисе, да знаш ... да ти могу казати, шта сам у ова четири месеца осећала! Ти си ишао у посете, у друштва, био си весео а без мене. Често си ми приповедао са усхитом о лепоти других женскиња; хтео си да им се допаднеш у мом присуству . . . а према мени си био тако хладан! Закључивала сам шта више из твоје љупкости, да немаш љубави. Колико смопутабили сами нас двоје по читаве сахате, и ти си говорио увек о обичним стварима. 0 Борисе, како ли си ме тиме мучио! Кад си који пут био нежнији спрам мене, тада сам заборављала своје јаде, своју изгубљену наду; тада сам хтела да ти се бацим пред ноге, да ти покажем своје рањено срце, те да врелим сузама замолим за једну љубавну речцу, па да онда бегам . . . да бегам у своју степу, где бих могла живети у сећању на тебе и где не бих морала ни с ким делити своје драгоцене амајлије. Али баш у таким тренутцима окренуо си се ти као хотимице од мене. Ти си ишао на игранке, у позориште . . . а ја сам скривала своју љубав, гутала своје сузе и била сам усамљена у своме јаду , . . — Удбало . . . — Немој ме прекидагиг хтела бих све да ти исповедим. Кадкад сам хтела да те искушам, да се осведочим, да ли заиста не