Србадија

Св. 7.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку,

155

осећаш никакве љубави спрам мене. Тада сам се силом смејала н Керетала; била сам весела као и други; чинкла сам се, као да те не видим, или сам ти шта више рекла, да имам гобоже неке наклоности према ком обичном човеку. Како ли сам тада пазила, да ли ћу на теби приметити израз љубоморности или срдитости . . . заман! ти си ме равнодушно саслушао, хтео си шта више да посредујеш и наговарао си ме најпосле, да пођем за старог ђенерала. Ах! Борисе . . . Ти вараш сам себе ... Ти ме не љубиш! Глас јој дрхгаше кад је те речи изговарала, и сузе јој потекоше низ образе. Но Борис је обухвати рукама, притисне је на срце и увераваше јеосвојој љубави, као што и сам у овом тренутку беше о том уверен. Удбала најзад убрише сузе и подиже главу. — Нека буде тако! рече она . . . па и да је обмана, за што да се не предајем томе заносу, што ме тако усрећава. Не ћу да испитујем дубину твоје душе. Реци само, да ме љубиш, драгане ... па ако би то била само заблуда од твоје стране, ја ћу веровати твојој речи, хоћу ради свога блаженства да угушим сваку сумњу у себи. Пријатељу, браге мој . . . Је ли да ме љубиш? Она је уздигла гдаву и упрла тако продирући, љубављу и надом осијани поглед на младог човека, да Борис није знао друкчије одговорити, него тиме, што јој је затворио горуће усне дугим, врелим пољунцем. Кад већ и у једноликом животу, у ком срце за будућношћу чезне и сваком се минулом гренутку радује, брзо протичу недеље, месеци и године, како ли су брзо морала проћи она три дана, у којима љубазницима беше сваки тренутак драгоцен тако, да би му |>адо мривикнули: сгани! причекај! У једној силовитој реци руској има једно кобно место; уз непрестано хујање и потмулу лупу продиру туда вали кроз гранитско стење. Изгледа, као да је духмрака те стене набацио једне на друге, да би валима препречио пута, те изагнао реку из свога корита. Али поносна река, сведок наше славе, не уступа натраг; прикупљајући своју снагу пење се она све на више, скаче у поноре, продире запенушена напред, баца у висину водене искре, а где не може да продре, ту се успиње очајничком јарошчуна стену тако, да се потреса горостаено гранитско камење. Најиосле нађе пролаза, те онда плови тихо и уморено у материнско крило. С пролећа, кад вода надоће, хиге становници, што око обале живе, да преплове опасне вртлоге. Неколико балвана спојени дрвеним ексерима, то им је лаћа; и томе ломном сплаву поверавају смели синовн Украјине своје имање и свој живот. Првог лепог дана крену се. Тада се заједнички помоле Богу, навуку чисте, беле кошуље, као да се спремају на смрт, па тако почну пловити низ реку. Сплавови им плове са свим гихо између красних обала. Из далека се чује бесна хука валова . . . бродари се приближују кобном месту. Сад пусте весла из руку — јер шта може човечија снага на прама силним елементима! — падају на колена. Сплавови јуре напред, валови бесне и разбијају се око њих, и пеном попрскани стреме у пропаст. Ко се не би осврнуо у гом тренутку на зелену обалу! Тамо им стоје мирне колебице, тамо им се налазе жене, деца, сестре, а пред њима зија паклено ждрело. Црне стене провирују испод таласа, и бродару се чини да у хуцн валова чује вапај оних несретника, што су се пре њега у дубину сурвали. Још један тренугак само, па ће и он бити бачен о стену; са праском разбију се балвани од сплава . . . Бродара спопадне самртни страх; он пружа руке за обалом, хтео би да поврати прошле часове, маша се за сваки џбун, што је међукамењем прорастао . . . али вите стабљике исклизе

му из руку, а вали, све страшнији за страшнијим појуре на њ и одвлаче га ужасном удесу на сусрег. Но не разбију се сви бродови, не прогута река све бродаре . . . Кад-кад их река у пјжос непријатељском граниту пренесе на својим снажним плећима, и они могу мирно наставити своје путовање. По таким валима гонили су се Борис и Удбала. Они су ишли све даље и даље . . . већ им је кобна хука допрла до ушију ... а за стенама од растанка не беше љубавницима никакве наде. Није их смрг очекивала, али их је сваки пролазећи тренутак одвлачио на сусрет бескрајном растанку, самоћи, сузама, јаду, што срце полако раздире . . . Кад је Борис к себи дошао од узбуђености, видео је да није кадар извести своје жеље. Ваљало му се на неко време растаги са драгом. Они то обоје схваћаху, а тужно очекивање мугило им је блаженство. Чињаше се, као да кратки рон среће им, даваше овој неку вишу посвету. Сваки часак доносио је нове насладе и усхите погледом, стиском руку, речима, што их само они разумеше, хиљадом ситница, што их други и не опажаху. Чинило се скоро, као да и људи и судба у очи претећег облака, што је лебдио над главама драгих, не хтедоше мутити последње тренутке среће им. Како су се чиниле припреме за пут, то нико није ни мотрио на њих, те су спокојно могли продужити своје усамљеничке шетње. Али лепи часови прогекоше; дође и последњи дан и нагињаше своме крају. Како је неугодна она тишина и онај поредак, шго наступа после припрема на далек пут! Спремање је довршено; чељад не трчи више из једне одаје у другу; нема више ствари у наоколо; сандуци су натоварени, елуге се одмарају, одаје су празне. Изгледа жалосно као у кући, из које су самргника у цркву однели. Човек чисто осећа, да је остао само још један последњи чин ... а и тај ће се скорим довршити. Дворана је осветљена двема догорелим свећама; у кући била је дубока тншина, кроз дрвеће дувао је ветар; из чељадске одаје чуло се хркање слугу; у побочној одаји писала је СоФија опроштајно писмо. Удбала је седела на једној наслоњачи код камина, па се загледала у плаветникасте пламове, који се над угљевљем дизаху. Скрштених руку стојао је Борис према њојзи; обоје су ћутали а лица су им изражавала дубоку жалост. Најпосле рече Борис: — Мени је чисто жао, што си ми гајну свога срца изјавила, што си ми открила оно, што ни слутио не бих. И без тога био би нам растанак тежак, али не бих осећао гаку тугу, какву ми сад задаје мисао на твоју усамљеност. Али не! насгави живахно. Без те туге не би проживели ни ова три сретна дана . . . прва и можда носледња . . . — Не, Борисе! прекиде га Удбала; нису последња . . . срце ми каже, да ћемо се онет видети, и ја ћу твоја бити. То је воља судбине — она ће се испунити. Чуј ме само! Кад још бејах у степи *), наиђу на наш аул**) страховите заразне богиње. Стотине посташе жртвом те заразне болештине, а особито деца, и нико их се не смеде дотаћи. Калмуци држе, да је та бодест знак божијега гњева, те баце заражене болеснике у степу, у том уверењу, да никаква човечија помоћ није кадра избавити их од гњевних богова. И становници нашега аула покупише своје шаторе, одоше и оставише ме са крчагом воде у пустињи. Али моја мати остаде код мене упркос њиховим претњама и глади. Тада бејах девојчица од шест годинаи сећам *) Степа — пустиња. **) Аул је код Калмука то ? што код нас насеобииа.

се као кроз сан, да је сунце на мене жегло и да ме је жеђ морила. Кад нам је воде несгало, појила ме је мати својим сузама, па ипак — извесној смрти предана — викала сам непрестано, да не ћу да умрем, и неки нагон шапташе ми, да ћу живети. Нисам се преварила! Козаци, који су туда пролазили, смиловаше се и однесу нас у њихово село. Огуд се исцељена вратим у наш аул. Исти такав нагон каже ми и данас, да ћемо се опет видети , . . где и како не знам, али сам тврдо уверена да ће то бити. — И ја сам гога уверења! повиче Борис, ухватив је за руке. И ја верујем, да ћемо се видети, верујем, да ћеш моја биги. Ко ће нам стати на пут! . . . ми смо млади, слободни . . . још неколико година, и твоја ће се судба за навек скончати са мојом. За то ме не мучи толико будућност наша, колико садашњосг са својим грозним растанком. Морам да те оставим саму међу сгранцима . . . ко ће те у твојој жалости тешити? како ћеш своју гешку тугу сносиги? Твоја звезда би ће далеко од тебе ... ко ће те тешити сироти, остављени цвете? — Ти драги! Кад ти одеш од мене, ја не ћу више рачунати време по данима, него по гвојим писмима. Свака твоја врста освежиће ми срце и д& ће ми нову снагу. Докле смо год сада заједно били, беше ми прва мисао кад се пробудим иза сна: хоћу ли га данас видети? С каквом ли сам радошћу ноздрављала дан, који ми је ту наду испунио! С каквим ли сам нестрпљењем опет чезнула, да се сврши дан, који сам без тебе морала проживети. Сад ће ми дани и године давати увек грозни одговор: Нећешга видеги! Шта ће бити са мном, ако ме твоја писма не утеше и твоју нрисутност не накнаде. Сећај се тога, Борисе! Ја сам кадра све сносити, ако ме се сећаш; само ме може то унишгити, ако ме заборавиш. Поноћ је нзбила. СоФија, која је своје писмо довршила, прође кроз одају и опомене брата, да му нал.а сутра рано устати. С неким устезањем подиже се Удбала и хтеде иоћп за Софијом , али јој нека чаробна сила не даде ни маћи, и она окрене своје сузама орошено лице младом човеку, који блед и узбуђен пред њом стојаше. И његове очи беху влажне. — Борисе! — Удбало! Он рашири своје руке да је загрли, а она му се баци на груди. — Збогом! збогом! шангаше обоје заједно, и последњи пољубац изгуби се у јецању. Неколико тренутака не могоше се отргнуги једно од другога; онда Борис одведе Удбалу онако загрљену до њезине спаваће одаје, рече јој још једном „збогом", затвори полако врага за њом, и одјури на поље на балкон, да на хладном ноћњом ваздуху поублажи своје узбуђено срце. Са раном зором беше све у кући на ногама, и после кратке молитве крену се госпођа Снежинова и њезини на пут, праштајући се са сузним очима. Истог дана доведе сеоска попадија Удбалу у варош, где јој је огац становао. Пошто се сиротица растаде са својом номајком, сестром и драганом, који је у њојзи први пробудио осећај за неки виши живот, остаде сама самцата! Нико не имађаше учешћа у њезиној гешкој судбини. Госпоштина варошка, која ју је за кратко време подигла, баци је опег тим већим презрењем доле, кад су ћенерао и госнођа Снежинова одпутовали. Друштво не може себи никад да опрости таке заблуде; али у место да само себе казни, обично падне гњев на иевини предмет његове погрешке. По свом васпитању и племенитом мишљењу била је Удбала високо над својим сталежом; али по свом рођењу стојала је у