Србадија

156

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 7.

очима отменог света лрло ниско . . . веома незгодно стање, какво само може бити. Њој равни зваше је „охолом госпођицом«, а отмене госпође „бестидницом." — Тако је она, као источна Перида лебдила у неком средњем пределу, те се није могла ни на небо попети нити се на земљи скрасити.Али све то слабо се ње догицало : њезино љубављу и патњом испуњено срце није имало осећаја за незнатне болове увређене сујеге. Шга се она — која је свуда само лик драганов видела — бринула за презоран ноглед или подругљиво смешење! Осим тога није она скоро никуд излазила и само се са оцем разговарала. Овај јој је у часовима одмора приповедао о својим пословима, о радњи са дрвима и жигом; или се вајкао, што ју је пусгио на село, где се поболела и постала жалостивом. Сгарац је примегио, да се Удбалина нарав променила. Њезине веселе песме умукоше, а на место пређашње живахности ступила је нека очевидна туга. По читаве дане седела је не мичући се и одговарала је на очина питања наопако. Често ју је посматрао и лако махао главом, па је гладећи своју браду прогунђао за себе: Нека иде збогом га госпоштина! Прави узрок Удбалине промене није ни слутио; и пошто она није ни плакала ниги се гужила, није му ни на ум падало, да је потајни јад мори. Јесте ли који пуг посматрали вечерње облаке, шго наобзору тако разноврсне слике представљају? Час нам се чини као брег, час као шума или као ваздушни дворац. Па гле'те, сад се опет сједине у густу црну масу. Из далека се чује погмула хука: ватрени зрачак севне из мрака и трзаЈући се спушта се доле; гром загрми и пукне, бура тресе дрва, киша сипа као из кабла а људи стрепе и дршКу, као да је дошао суђени дан. Али на скоро се разиђе бура и неногода; муње и громови умукну, облаци се разделе, небо се разведри и земља се смеши као поплашено дете, коме још теку сузе низ образе. Јога један сахаг, и све се онет утишало и разведрило. Песници разлнчно тумаче ге силовите природне појаве. Ја у њима видим слику јада, очајања мушкиња. Али има облака и друге врсте. Таки облаци дижу се лагано над каквим сувим, неплодннм пределом, и никакво језеро ни извор не даје им хране. Мало по мало днгну се са обзора, и немају снаге ни да живе, ни да их нестане. Кад се зора рађа, стоје они на истоку, те изгледају као да моле, да светлост учини крај њиховом несретном бићу . . . Но сунце се роди и иде својим сјајним путем, па и не гледи на бледе облаке. С вечера се нагну западу, као да чезну да са последњим сунчаним зраком утону у море, али их сунце одбија од себе, и спушта се у таласно плавегнило, а сироти облаци блуде усамљени по неизмерном простору. То је слика јада, очајања женскиња. Јад и туга женскиња не показује се у бурним изливима — ннко их и не види. Они леже дубоко у срцу и разједају га као црв водени љиљан. Кад се засија тренутна радост на лицу патнице, мимопролазеКи увесељавају се тиме без икакве слутње, као и снежним листовима цвета, што плови на површини воде. Не пада им на ум, да је сироти цвегак подгрнжен, да је патница у уну гарњости с.воје душе болесна, да отров тече кроз њезине жиле и да Ке само гроб удавити црва, што јој срце гризе. Такав беше Удбалин живог. Прошло је неколико месеца, од како је породица Снежинова отпутовала. Једина радост беху Удбали писма, што их је Борис писао с пута и из Петрограда. Њезина сањалачка душа налазила је у њима чигав свет

духа и појезије, те их је читала сваки дан с новим усхигом. Једног јутра, баш кад је опет добила једно писмо од свога драгог, приступи она слатким мислима испуњена своме обичном послу: да оцу зготови теј. Али је залуд чекала нањ да се пробуди. Сунце јевеК високо одскочило, угљевље у самовару веК се угасило, а старац још увек спаваше. Како је иначе био увек тачан, поче се Удбала томе чуднти. Најпосле уђе полако у његову одају; он лежаше на постељи лицем дувару окренут; она приступи ближе ... не чу се ни дисање. Она га ухвати заруку. . . рука беше хладна као лед! . . . Преко ноК га је ударила канља; мртав и укочен лежаше јој огац на постељи. Удбала паде онесвешКена на тле. Чим сродници трговчеви чуше за његову смрт, падоше као тице грабљивице на његову оставину. Пре свега тражише, да ли има какав завештај у корист Удбали. На несреКу пропустио је сгарац, да напише своју носледњу вољу, и његови наследницн сковаше сад ужасан план. Да би кКери одузели сваку могуКност, да тражи свој део наследства и да себи узме заштитника, закључише они, да Удбалу одведу њезиној дивљој матери у степу. Млада девојка беше у жестокој грозници. Непрестани јад и чемер подрише јој животну снагу, а страх од очине смрти са свим је сруши. Метнуше је у једну кибитку (кола), дадоше јој ковчежиК са рубљем и хаљинама, један брадати неКак очин седне поред ње, и брза три коња одвезоше је из варогаи, у коју је као мала дивљакиња стунила, где се мало по мало одучила од оних навика, које би је у степи усреКиле; где је свој дух изобразила, живот срца развила, најслађи сан младости сневала и тако горку тугу искусила. Њезин немилостиви пратилац возио се с њом дан и ноК. Тегако му је било наКи аул, где је живела Удбалина маги, али новац и постојанство доведоше га најпосле к цели. Полумртва доспела је сирота девојка до калмучких шатора, и ту је приме материне руке. — Прагнлац одведе саисана, њезина очува на страну. Он му даде хиљаду рубаља и обеКа, да Ке му сваке године по толико слати, ако се обвеже, да Ке девојку строго чувати, тако, да не може ни побеКи, нити доКи у додир са образованим светом. За хиљаду рубаља заклео се саисан свима својим Бурханима, Делај-Ламом и целим Тибегом, да ће све на длаку испунити, што се од њега захгева, и задовољен успехом свога пута врати се Удбалин пратилац натраг, а сирота млада девојка, што би била дика свакоме друштву и усреКила сваког изображеног човека, остаде у степи. Тако дакле беше Удбала сама у неирегледној пустињи, међу дивљим народом, кога је језик и обичаје са свим заборавила. Обиталиште јој беше шатор од прљава, чађава сукна; храна јој беху јела, од којих се веК при погледу гадила; дане је проводила у нерадњи; и поред свега тога морала је трпети, да се сурови људн око ње скупљају као око неке чудновате животиње ида у њу зазјавају. Тешко је описаги Удбалино стање. Живот јој се тако брзо преобразио и изменио, да је испрва то једва могла да схвати. Како да разјаснимо ту особину човечије природе! Здравн, јаки људи умиру од једног гутљаја хладне воде, од једне промаје, а најнежније створење у пркос јаду и чемеру, болести и стосгруким, мучним патњама изиђе испод жрвња судбине, који у свом непрестаном обргању само неколицину изнесе на висину, дочим хиљаде својом тежином угуши и смрви. У кибитци свога нечовечног сродника дошла је Удбала први пут к себи, али

се осеКала још тако болном, да је све држала за грозничави сан и бунцање, те није могла ни питати куд је воде. Кад је дошла у аул, поче прибирати своје памтење, али се још налазила у неком занесеном стању, и није била кадра да себи јасно представи јаву. Каква би среКа за њу била, да је душевно умрла! Јер шта је лудило, него душевна смрт? .1ишен саобраКаја са светом, изгубив сеђање и разум, дух човечији утрне или се свом снагом преда једном предмету. Он је сретан, што је заборавио садањост и будућност и што живи једино у свету снова, где му уображење представља све по његовој жељи. Он испуни овај свет самим милим сликама, саједини се са најдражијим створењем, од кога га бесконачност дели; види што је невидљиво и поседује што је немогуће. Тако је живела Удбала у својој грозничавој Фангазији. Говорила је с Борисом, гладила меку косу и слушала љубавне речи; блудела је с њим по степи, враћала се с њим под шатор, и свуда, у свако доба, на месечини и поред огњишта, свуда му је видела миле, љубављу зажарене очи. Њој се цео живот састојао само из три дана, све остало било је густом завесом обвијено. Она је живела од првог до трећег дана, и онда је почела опет од првог дана. Два месеца прођоше тако, и они спадаху међу најсретније у живогу јој. Али мало по мало поврати јој се свест, и она увиди својуњевољу. Глас драгога слугаала је сне ређе и ређе; његове очи исчезнугае, и све се вигае расветли ноћ, шго јој дух обмотаваше. Часовибуђења бехуужасни; па и та јасност, та свест јављагае се испрва као нека хавет само у неким тренутцима, те је опет у каосу нестаде. Али после сећање и разум победе блажени заборав, те јој је овај само кадкад, и то на неколико тренутака утехе доносио. Кад Удбала позна своје ужасно стање у пуном обиму, беше јој прва мнсао, да бега. Куда, беше јој све једно . . . само да умакне из тих степа, од тих људи и ако је можно од себе саме! Пошто се бојала последице осујећеног бегства, хтела је нре свега да јави Борису за своју судбину. ^ли ><ако да набави пера и мастила? како да отправи писмо ма и у најближе село? Калмуци су ретко долазили у додир с Русима, па и кад би се нашао човек, на кога би се поуздаги могла — камо да пошље писмо? Борисова писма са његовом адресом пронала су у очиној кући под грабљивим рукама његових наследника — остаде јој дакле само сопствена снага. Ропство јој је постајало све несноснијим, али сваки начин бегства, који је измислила, морала је опет нанустити. Саисан чувао је у њојзи живи капигал, који му је хиљаду рубаља камате носио. Свако јутро измислила је Удбала по један план за своје ослобођење, а свако вече осујетило јој је наду. Она се са свим предала својим плановима за бегство, тако да је за све друго била неосетљива. Није излазила из шатора, седела је непомично као мраморна слика на својој асури, подбочивши главу о руку; само једна једина мисао могла јој је дати ж шота, мисао, што се дала скупити уове две речи: Еорис и слобода. Свака честица њезиног биКа била је као магнетска игла само једном правцу окренута. Два пут је покушавала да бега; —- али је ухвате, и од тога часа удвојили су пажњу њезини чувари. У своме очајању призивала је Удбала целу природу у помоК. Ако је ветар хујао преко сухе степске траве, то је она у томе чула позив да за њим пође, или јој се то чинило као туговање за њезином несретном судбином. Ако је каква дивља коза пројурила, ако се тица небу под облаке захукгала, пружала је она своје руке за њима и молила их да је собом поведу . .. залуд! Све око ње