Србадија

162

Св. 7.

22. и динара 40. да ми сте благословени и да ви госиод Бог да, да ви се (плоди и роди васјакоје изобилије благоје у пшеници, масло и вино и јелеј и свака срећа и напредак и у дому и на путу, и у срећи и на њиви и на сваком мјесту. Благодат Божја да пребивајет са всеми вами и чеди вашими. Нојемврија 25-го. у манастиру Тре(шњу. Из писма под слово а) види се као што сам овамо на своје мјесто казао — да су манастирски калуђери нешто боље од попова знали склањати степене сродства и кумства, и да су они заповиђели попу да вјенча младића и ђевојку вазда, кад би поп сумњао да ли то закон допушта али не. Друго: по казивању данашњег игумана Мелентије Перовића, био је игуман Паисије и писаоц Теодосије (назначени у истом листићу) из манасгира Дужи у Шуми, али се не зна којему су попу писали, ни датум; по свој прилици би ће писалп староме попу Ристу Одавићу с Надлуга, у чијој сам србуљи нашао ово писамце, а зна се, да су оба умрли у вријеме куге, која је свирјеповала у ове крајеве — по народњему казивању године 1808. Игуман Теодосије звао се на презиме Ногулић из села Мустаћа, проигуман Паисије Јокановић из Треблове, оба од Требињског окружија. Из овога другога владичина под 6) дужан сам примјетити следеће: а) При владици Аксентији био је кнез уНад-лугу Никола Рашовић, и сваки је кнез био дужан окупити у дан свечани сву евоју кнежину пред црквом, и поп пред народом проучити ово „благосовено писмо" владичино. б) Из овога писма види се, да је онда цијела кнежина плаћала на годину по 22 гроша и динара 40, а то као што пише „царскују мирију и владическују милостињу" (дакле милостиња а не дуг!) Но овђе треба ми казати да у стара времена, па све до с ову страну 30—40 година није био грош чаршијски што и данас, него по доказивању многи овдашњи стари трговаца, дукат је вредио 9 гроша, данашњи 56, па кад се 22 умноже са 9, било би ондашњи гроша 198, а данашњи 1232; али и царске мирије и владичине милостиње, које данас плаћа Рашовића кнежина два пута више, него је онда плаћала. в) Прем да се је звао манастир »Тврдош" опет се називао „Требињски", као што се на окрајку опоменутог писма види, јер при херцегу Шћепану, па све до времена, кад је Херцеговина, подпанула под цариградскупатриаршију, Требиње је вазда било главно мјесто цијеле Херцеговине, као што је данас Мостар по царс-кој организацији Босне и Херцеговине (1827.?) раздјеливши их на пашалуке, кајмаканлуке, мудирлуке и на спајилуке (провинције, окружија, дистректа и опћине.)

г) Који је био новац „динар" (гроша 22 и динара 40) у залуд сам питао многе овамо живеће старце, и нико ми није знао казати, него неки кажу, да је данашња турска сребрна пара, неки да је био што и стари аустријски крајцар, а неки, да су ово били новци стари српски краљева, па у народу прозвани „ динар" *). Из оба ова писма видијеће читаоци каква је онда била оскудица у карти од писања; како су у кратко а све што треба јасно писали; а дасуписали онако као што су говорили, види се по томе, да ниупрвом, ни у последњем нигђе никаквога знака правописа нијесу метали, него се по смислу разумијевало ђе је свршетак, ђе ли почетак сваког периода. Можемо дакле старинска нисања смаграти тако кратка, али у исто вријеме и јасна, што данас телеграфичне депеше. У владичино писмо (под б) видимо да до онога времена није се знало за неколико слова, која су и онда не обходимо нужна била за писање нашега језика, као н. пр. д, Л. и ј, и да су ријечи скраћивали под титлама по славенскоме калупу. У прво писанце под а) — које је много доцније од горњега — наилазимо слова и д и ч али Л, ђ и ј никако; н. пр. „поздрав Јоану Бучену" — мјесто „Буђену", и по овоме последњему види се, да су херцеговачки калуђери нешто савршенији у писању постали од први, али свеђер држали су се старе азбуке Кирилове, са свим тим да у њој нема слова И, него 41,. Од кад су се почеле књиге штампати по Вуковој новоизмишљеној азбуци, у којој се не виде слова ■&, е, м, н, т>, м, ј, као ни многа друга из Кирилове као: и>, у, д, г, него нова и сходно скројена за наш језик ј, ђ, ћиџ. Многи стари свештеници код сва овамо три народа анатемисаше и књиге и списатеља, па и све читаоце, говорећи: да су ово латинска слова, па данашњи нови учењаци наумише нас по издалека полатинити. А о рукопису (као н. нр. ово моје) чуо сам покојног попа Јова зеца стара и проста чојека, поборског пароха у будванском дистректу, кад ми је говорио: „кад ми други пут будеш писати, куме Вуко, кумства ти! пиши ми нашки као што се пише, а не некако на латинску, јер од како ти и твој друг почесте писати некакво ваше криво-куко глагол (г, а не њиово старо г) и криво-врато *) Сва три народа ови крајева (Херцеговииа, Црна Гора и Бока Которска) свакоме новоме новцу преиначн име по своме каиупу. На пр год. 1848. кад је изишао сребрни новац од 10 новчића, неки су је звали „шесгица", а неки „бановац«, неки ппетица" а по Херцеговнни „грош." Бакрени аустријски новац од 4 новчића, овђе и кроз Боку зову свуда, „патакун", а у Црној Горн „ћеклић.« Тако дакле по времену губн се и вриједност ситни новаца.

буки (б мјесто овако «) од тада и наша права ришћанска вјера поче малаксати, Бог вам душу судио!" И шта више? Кад се херцеговачки калуђери ђе случајно састану с далматинским и унауци савршеним калуђером, те се поразговоре кад се први дома врати, на мјесто што би имао уважавати науку далматински калуђера, и предати се к науци ако ништа, а оно у читању свакојаки црквени књига, он на против у његовој памети суди, да су сви учени на пола Латини, те жалећи свој закон каже „сиаси мја госаоди јако оскудје иреаодобни," т. ј. да нема више они стари камења, са којима се сазидала првобитна Христова црква: ,,на сем камену созижду црков моју, и врата адова нс одољеш ју." Кад би човек право судио, давајући простим и ученим свештеницима своју важност, прем да у са свим другојачим смислу, казао би, да ни херцеговачки не би никаквог уважења данас у ученим народима имали, а још мање учени свештеници у овоме простоме и сиромашноме народу. „Не завидим, на час сваком своје", рекао је неумрли Доситије у књизи: Совјеги здраваго разума, а да сретњи живот проводе прости свештеници од учених, то нам јасно свједочи народња пословица: „Док се мудри намудроваше, луди се наживоваше." Први су дакле гојено цвијеће, а последњи горостасно дубље. Из ова два овамо наведена писма, знамо да су од калуђерске руке оба написана, а навести ћу овђе друга два, која су мени Турци писали кроз ове десет година од кад се налазим у Херцеговини, и ево их: под а) овако гласи: а) „Од мене Алаге Сердаревића селам и поздрав моме досту и пријатељу консул Бегу у Требиње. Само за овизати како хпаљем они мазар (прошеније) да га спријемиш и промијениш му тарих (датум) за што је стар како ти знаш. Ако Бог да те се сигура док си жив ти и ми никада ти заборавити не ћемо ни наша ђеца, па ти како знаш пиши и шаљи, и да си здраво и мирно." Ево друго под б) које гласи: б) „Од мене Дедаге Ченгића*) консул Бегу милосни поздрав. Ако питаш за нас, господару Богу Фала и у царскоме здрављу здраво сам и рахат са свом дружином. А по томе примио сам ваше писмо по Омераги Хасанбеговићу што си ми спремио , и разумио сам све што си ми писао, и Омерага ми је казивао за те и Фалио ми се с тобом; а и мене би веома мило било да се видимо и да се узнамо, ама ако Бог да у здрављу и рахатлуку моремо се виђе-ти о љету у Гацку и неколико дана нротеФеричити *) Данашњи Дервиш Бег Ченгнћ титуларни паша, син оглашенога јунака Смаил-аге Ченгића из Мевесиња.