Србадија

178

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 8.

љубим? Пресвета богородице! Зар ти мислиш, да ми је сва крв из срца кроз ту малу рану истекла? Зар не осећаш, како ми у грудима бије, као да хоће к теби да потече? Ако ти то само за то кажеш, да мене искушаш, или што ме сажалеваш, онда иди, а ја ћу још и то заборавити. Не миели, да си ми ти то за то дужна, што знаш, шта ја због тебе трпим." „Не", рече она одважно, па подиже главу са његовог рамена и погледа му својим сузним очима оштро у лице, „ја те љубим, а сад ти кажем, ја сам се тога дјго бојала и томе се опирала. А сад хоћу другчија да будем, јер не могу више да издржим, да те не погледим, кад на улици поред мене прођеш. Сад хоћу и да те пољубим," рече она, „да можеш рећи, ако опет будеш посумњао: Она ме је пољубила, а .Лаурела не ће другога пољубити, него онога, којега хоће за мужа." Она га пољуби три пута, па онда се од њега отргне и рече: „Лаку ноћ, мој љубавниче! Спавај и лечи твоју руку, и немој ићи са мном, јер се ја не бојим од никога, само од тебе." С тим пролети кроз врата и нестане је у сенци од зида. Но он је још дуго гледао кроз прозор на море, над ким су звезде трептале, као да се љуљају.

Кад је мали свештеник на скоро после тога једаред изишао из цркве, где му се Лаурела дуго исиоведала, смешио се тихо у себи. „Ко би помислио", рече он за себе, „да ће се Бог тако брзо смиловати на ово чудноваго девојачко срце? А. ја сам себи још пребацивао, што нисам ту демонску тврдоглавост још већма промуштрао. Али наше су очи кратковиде за небеске путове. Сад нека их Бог благослови и мени голико дана подари, да доживим, да ме Лаурелин најстарији син једаред место свог оца преко мора превезе! 0, гле ти ње јако, Ларабијате!"

I (Од 0 С И Ј А Н А). „То је грло мога љубазника! Ал ме ретко у снови нохађаш! Отварајте на тремови врата, Добри оци силнога Тоскара! Отварајте капије на граду: Его вама Малвине девојке! Дивне песме у снови чула сам, Од песама задрхта ми душа! Што насрћеш, студени горњаче, Са мутнога језеровог лица? Крило твоје гранама заљуља, Па побуни санове Малвини. Љубазника свога видела сам, Када риза од магле му сиве У ветру се раскнда вечерњу; Зрак сунчани пао му по скуту, Што ко злато сијало се суво. То је грло мога љубазника! Ал мало кад у сну ме похађаш! Но ти живиш Малвини у души, Славни сине моћног Осијана! Дах ми лети сваког просвитања, Сузе роним сваке ноћи тавне. Љупко дрво зелено сам била, На дрвету млого беше грана, Ал смрт клета, витешки Оскаре, Ко пустињски холуј однесе те А дрвету суве су већ гране. Већ роснато прамалеће прође, Али листка на дрвету нема. Кад у трему спазише ме моме

Весело су удриле у харфу, Да ми сету растерају црну, Ал Малвини из очнју мутних Слано-горке сузе летеле су. — „Што си тужна? питаше ме моме, Најдивнија од Луте девојко? Зар јутарн.а, зар једина зрака Толко мила беше оку твоме?" Да слатка је старом Осијану Песма твоја, девојко Лутанко! Ти си песме изумрлих барда У тихима сановима чула, Што их ромор реке кривудаљке На огњене очи ти навуко. Још када си, сретних оних дана, Из лова се уморно враћала, Дивно си нам у кругови барда Попевала поносна Миноно, И до звезда душе нам узнела! Ал ни туга без радости није: Јадно срце смири се, па ћути. Али мене, Тоскарова ћери, Сета мори, срце ми не горн, А дани су моји избројани УвенЈ ли ка' и свако цвеће, Кад медена роса удари га И сунашце зрацима га оспе. Чуј, девојко, песму Осијана, Који своје младости се сећа!

„Једном дође заповед од краља, Да развијем на лађама једра, Да отпловим до пристана Кроме, Која лежи у Ирланду лепом. И ја одох — по игалу сланом Поносито дизаху се куле Славна негда у боју Кротара Ал сад стара, немоћна владара. Ротмар трже сабљу из корица Па завојшти на немоћна кнеза. Нлану Фингал као огањ жнви Те он посла Осијана сина Да Кротару у иомоћи буде Нобратиму своме од старина. Нзбрах бардског најбољег певача, Па се вијну Кротаровом двору. Остарели ту јунак сеђаше Над оружем славних му оцева. Ал очи му потавнеле беху Седе власи до жезља му паше На који се наслонио беше. Стару причу нз доба прошлога Шаптао је гласом дрхтајућим Кад га звекет бојна ми оружа Из чуднога заноса пробуди. Из заноса Кротар тргнуо се ; И дигнув се, слабе руке шири Благословив с њима Осијана. Оснјане! витез рече , Старе снаге нема више, Нит ми сабља крвљу пнше Ко негда сред боја љута Кад је Фингал, наша дика, Први свију бесмртника Бојак био испод Струта! Ал и Кротар чувен онда беше Чак до краља слава допрла му! Сам владар ме украсио штитом Виђенога Калтара јунака, Који мртав паде на бојишту. Ено и сад штита на дувару! Ал Кротара изневери снага, Ал Кротару очи помрчале! Па можеш ли и ти на јунаштву Да се мериш с оцем твојим славним? Осијане, поносу и надо, Хајд, старини мишку твоју пружн, Да с' уверим, да л' си се довољно За миздраке опасао снагом?" И ја пружи мишку сн Кротару, А он слабом руком ју додирну.

Из очију сузе потекле му, А из срца уздај летио му. „Је си снажан, ал ко отац нисн! Ниси што је владар Морвенаца! Ал ко би се мерио с Фингалом, Са јунаком над први јунаци ? Живо, друзи! нека купе звече, Нек се пева, вино нека тече, Нек се знаде по долн и горн Да ј' Осијан сад у наши двори!" И трпезу светлу дадоше ми А уз софру барци певали су: Од радости срце нам се тапа! Ал радост нам тек дахе покрива, Што у грудма скрнли нам се беху. Радост наша прикладна је била Месечевом слабачкоме зраку Што за мало трепти по облаку. Кад умукну песма у певача Кнез од Кроме беседити стаде; Он не пусти суза од очију Но је тешко уздануо само. гСлавни снне чувеног Фингала, Зар не видиш црну моју сету? Прн трпези јадовао нисам Кад јунаци још не паше моји! Кипио сам од радостн веље, Кад ми гости стигоше у дворе, Кад још сина изгубио нисам! Зрак је био, живо изчезн'о је, Па никаква, Осијане, трага, Да путове њему означава, Да за име и њему с.е знаде! Он са мене паде на бојиш-гу! Силни Ротмар, кнез зелене Тромле, Чувши да сам вид си изгубио, Да оруже у трему ми хрђа: Напири се, скочи на оруже, Те завојшги на мене ненадно И до ноге побије ми војску. С чивилука скин'о сам оруже, Да га зовем на мегдан јуначки; Али шта сам мог'о без очију Шта л' с коленом својии клецајућим? Тешки јади паше ми на душу! Де су сада лепи они дани, Кад сам крвав секо по бојишту! Тад ми дође из лова уморан, Фоваргармо, мој красни јединац. Још до сабље дорастао није Још мишица слабачка му била Ал из ока муња севала му И велнко јуначко прегнуће. Видев мене слаба и нејака Из срца је уздануо жива, Па овако мени бесеђаше: „С тога ли си тужан и иевољан Што од мене другог сина немаш И што мишка још ми није снажна? Мили бабо, ја слабачак нисам, Тешком сабљом моћи ћу да владам А и луком и стрелом и копљем. Па не плачн, добар оче, Док је моје десне руке, Већ пустн ме, да саберем Наше орле, наше вуке, Да ја одем на пољану И Ротмару и душману Баш на чело станем клетом Са победном својом петом!" — ,, Фоваргармо, сретно! . . идн! . Ја никакве немам с.траве, А када ми назад пођеш: Нек радосне песме јаве Твој повратак, храбри сине!" И он врисну од милине, Оде . . . наде . . . погин'о је Ротмар убн чедо моје, Па ето га већ под Кромом, Пред мојим га, ето, домом!" — „Даље с внном! рекао сам —, Даље с внном и кондиром! На оруже! пашимо се-