Србадија

184

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 8.

али ми је разум говорио: ви бисте обоје пропали . . . Па за то Јме пусти, да сама сносим своје јаде. ^ — Не, Удбало! одговори Борис одлјчно. Ако већ тако мора бити, то је боље, да заједно пропаднемо, него да свако за се несретан живот проводи. Не говори ми нишга о сметњама и слутњама. Никоја сметн»а не треба човека да заусгави, да не пође за гласом свога срца . . . Ти ћеш ићи са мном. — Да те унесрећим! ■ . . Не, Борисе, ос.тави ме својој судбини . . . она ће се на ме смиловати! Погледај моје упале образе, тај модри прстен, што ми очи окружава. Недавно прорекла ми је нека врачара, да ћу скоро умрети . . . остави ме дакле! — Да ме љубиш, као шго ја тебе, ги би пошла са мном! одговори Борис, пусти је из свога наручја и устане. Удбала му падне к ногама и обухвати му колена. — Шта ги кажеш! повиче она страсно. Узми ме, да, узми ме собом . . . води ме куд ти је воља, начини ме својом робињом, ако нисам достојна, да ти жена будем. Све што год ми даш, нека ти је благословено. Борис подигне клечећу Удбалу, притисне је на своје срце, и у слатком, опојном заносу заборавише и на време и часове; најпосле ночеше звезде бледеги а на истоку се указиваше пурпурна светлост, и то их поврати у јаву. — Ваља нам се растати, а нисмо још нишга за наше бегство уговорили, рсче млади човек; хоћеш ли до вече опет доћи овамо? — Само би ме смрт могла задржати. — А дотле збогом . . . Како је већ видно; бојим се, да нас ко не види. — 11од овим огртачем не може ме нико познати, а осим гога лежи још све опијено у најдубљем сну. Збогом, збогом! .V доала отрчи и на скоро ишчезне у јутарњој магли драгоме испред очију.— Охо, драги пријатељу! рече Серков, кад се Борис вратио, ја нећу матери твојој моћи дати добру сведоџбу о твом владању. То је већ други пут, како ноћ бог зна где проводиш. Мора да ти је калмучка лепотица срце украла? — Којешта! рече Борис; овде је така занара, да не могох спавати, ге сам гледао игре тих дивљака. — Добро, добро, можеш пм гледати игре, али те молим, да ее не мешаш у њихове послове. У осталом сутра ћемо путовати. — Али не једним правцем. — Како то? а да куда ћеш ти? — Управо у Кавказ. — Зар ти је степски живот већ досадио? Наравно, таке су ствари много пријатније, кад се нричају него кад се гледе. Али за шго ми ниси пре саопштио твоју намеру? — Сад сам то тек наумио; пошто су ми ту кола, то ми ништа не стоји на путу... у Кавказу ћемо се видети. Нећу да те задржавам. Шао ми је, што ћемо се растати, али на скоро ћемо се опет видети. Ја ћу се у јутру рано одавде кренути. У осталом приповедао ми је кнез, да ће цео аул сутра одавде поћи, да се на тридесет миља далеко настани. Зар ниси радознао, да видиш ту сеобу? — То мора битн занимљиво — али стари кнез ићи ће с гобом? — Да, он хоће да ме упозна са целим својим племеном, што на неколико стотина врсти у наоколо расејано живи. Наше путовање трајаће око десет дана. Борис једва могаше сакрити радост, шго му причинише ге вести, које беху добро дошле за његово предузеће. Он се

поче опремати, и пред вече беше већ све смешгено и спремљено. И Џиргал, који се на пут спремао, беше пословима заузет, издаваше наредбе и одабираше своју пратњу. Кад се у аулу све покоју предало, похити Борис на уречено место састанка, а за њим дође и Удбала. После дугог премишљања закључе, да се Борис сутра сам крене, то јест у пратњи Калмука, што ће му их кнез дати. Али кад до!>е у прво руско село, што је шездесет врста одавде удаљено и лежн на обали реке, узеће руска кола, па ће ноћу отићи у неку шумицу, коју му је Удбала тачно описала. 'Гамо ће се она с њиме састати. По читаве сахате претресаху љубавннци гај план; пуни наде посматраху они своју будућност, беху сретни и у светлости наде заборавише се године растанка и патње. Зора их затече на обали језера. Кад се хтедоше растати, спопадне Удбалу нека дубока жалост. Дрхћући приљуби се драгану на груди; срце јој силовито куцаше, и једна суза падне Борису на руку. — Ти плачеш? рече он; шта ти је драга . . . шга те још жалости? — Не знам ни сама .... страх ме је. . . Не могу да поднесем толику срећу. — То је само првн зрак блаженства, што нас очекује. Не плачи, мили анђеле! Нека ти бар буду го последње сузе, што их сад пролеваш! Сутра почиње нов живот за тебе. Он јој пољупцима осуши сузе, али његове речи не ублажише Удбалу. — Не могу да се решим, да идем од тебе, рече она бојажљиво; највећма бих волела, да у ово.м тренутку умрем. — Шта . . . ти желиш смрт, и то онда, кад нам жеље наше хоће да се испуне? — Па ипак се оне неће никад испунити! уздисаше Удбала. Пет, шесг дана с тобом проживетн и умретн под твојим последњим пољунцем, то је једина срећа, којој би требало да се нада.м. Године блаженства нису мени еуђене . . . не, мени прети пропаст . . . слутња моја каже ми то исго тако извесно, као што ми је и онда, кад си ти ишао у Петроград, казала, да ћемо се опет видети. Ономињеш ли се још, како сам лежала у твом наручју и како сам плакала? . . . Борис ју јс од те сумње одвраћао, представљајући јој будућност најсјајнијим бојама, описујући јој, како ће живети у кругу оних, који је из срца љубише, и приповедајући јој о сретним данима. Тако је мало умири. Разним путем врате се у оргу. Кад се Борис шаторима прибдиживаше, учини му се, да подалеко за њим иде нека црна сенка. Али кад он стаде, нестаде сенке, и млади човек мипгљаше, да га је уображење преварило. Кад се сунце роднло, даде се знак за полазак, и одмах се све ужурбало. Калмуци скочише на ноге, сакупише стоку и стада и седлаху коње. Жене скидаху шаторе и спремаху покућство и храну; гелонзи се скупише око храмова, умотаваху кипове и идоле, и Нојон-Циргал, пошто је са својим братом и старешинама народним држао кратак савет, седне у кола државног саветника Серкова. Калмук, што је кочијашио, пуцаше својим дугачким бичем; камиле се кренуше, вође иђаху напред и ношаху пред својим господарем знаке кнежевског достојанства — џиду са заставом, која беше истакнута на вратима кнежевог шатора. И Снежин, пошто се са својим сапутником и старнм кнезом опрости, похита својим колима. Он се сретне са Шарцитом, застане и пружн му руку, да се с њим опрости. Шарциг је само лако додирне и гледаше нри том Ворису тако злобним осмехом уочи, да младога човека неко немило чуство обузе. Али га сопствени послови сувише занимаху, те није премишљао о гоме,

и кад се кренуо, заборавио је то предусретање са свим. Истога дана у вече заустави се хорда на крају једне мале шуме.Брзо се подигну шатори. Рагре пламтеше, и уморени од дневног пута седоше Калмуци за своје огњишге, да се храном мало поткрепе. За тим се све утиша и ватре се погасише. Удбала се опрезно извуче из шатора, умотана огртачем, провуче се кроз џбунове и нестане је у мраку. Чим је шаторе из вида изгубила, пође бржим корацима. Шипрази и гране цепаху јој хаљине и удараху је по лицу, али она није пазнла на те сметње, него је журно ишла даље. Већ је чула жуборење реке, код које је ваљало да је Борис чека . . . још само неколико корака и она би дошла до циља. Али на један пут допираху јој до уха познати гласови; она се поплаши и нрилегне прислушкујући на земљу. Не далеко стајаху Шарциг и бачигелонг на обали и разговараху се живахно. Удбала чу, где спомињу њезино и драгог јој име. Шарциг као да беше јако разјарен; стискиваше песнице и псоваше страшно. Свештеник беше мирнији, ублажаваше га, кад је викао, и обазриво погледаше на све стране. — Ти се дакле заклињеш, да си сам видео и чуо? рече Шарциг своме пријатељу и учитељу. — Заклињем ти се! одговори стари свештеник. Ако сам коју лажну реч изустио, нека ми Шакија Муни одмах нре гвори тело у прашину, те нека је сви ветрови разнесу, а моју душу нека прогна у нојгаднијег црва. — Проклета вештица, која је својим ћаволским врачбинама мога брата навела, да је узме за жену! викаше Шарциг. Она је гњев богова на наш аул навукла, па сад хоће н седе власи Циргалове да осрамоти! Али то неће бити. Пре ћу јој ја сам забости нож у срце и убити јој и љубазника. Пре ће земља пити вашу крв, ви јадници, него што ће се ваши гадни планови иснунити!Нека се више не зовем Шарциг, и нека ми ноцрне кости, ако ваше иланове и вас саме не унишгим! Шарциг је још неко време сипао своје монголске псовке и свакојаке ужасне претње, а при том је брзим корацнма ишао обалом горе н доле. Најпослс рече бачигедонг: Сњомможеш чинити, што ги је воља. Докле јб год она жива, стојаће измећу тебе и твога брата, а гњев богова бн ће на нама. Али странца не дирај . . . Руси би га осветили, а онда тешко нама! — Све једно! ја ћу их обоје посећи. — Узми се на ум! Ја ти саветујем да њега ноштедиш; а жену, која с.е нашим боговима руга, и која црва, у ком можда живи душа једног од наше браће, без зазора гази ногама, ту жену предај освети народној. Подај нека је на комаде раскину или нека је бесни курјаци растргну н пождеру. За тим ућуташе. Удбала је чула сваку реч тога ужасног разговора. Сакривена у џбуну, клечећи на колени, непомична као кип слушала је своју смртну пресуду. Ни један уздах не оте јој се из прсију, ни једна суза не кану на образе. Она стрепљаше, али само за Бориса . . . и мољаше се за њ. — Можда си пречуо? поче опет Шарцнг после кратке почивке. Је ди то доиста место, што су га уговориди? — За што да сам пречуо? Ја добро разумем руски, и онн су ваљда десет пута нонављали: на реци, где је велико шупље дрво. Ево шупља дрвета, оно је једино у овој окодици. — Доцкан је и они неће доћи! Она је ваљда у својој прокдетој души што насдутила .... али он, шта њега задржава? — Он ће доћи . . . или ако не данас, а оно сутра. Ко зна, шта га спречава.