Србадија

Св. 8,

183

резаннм рукавима, шго мадаху преко леђа, од прилике као пољски кантуши. Оба та одела беху богато извезена златним гајтанима. За време богослужења држаше стари кнез у руци златом изаткану и самуром оперважену капу, коју опет мете на главу кад је изишао из храма. И брат му и саисанк беху такођер богато обученн. Неки међу њима ношаху бисерне минђуше у ушнма а дамашке ножеве за појасом. Многи пођоше за кнезом, а остали се разиђоше по аулу. Гости гу и опет као и пређашњег дана послужени тејом и лулама; тек око подне сакупише се сви у шатору, што је за ручање одређен. Младом Снежину задрхта срце, кад се том шатору приближиваше. Целог јутра смишљао је начине, како да се са кнегињом разговара или бар како да за њу распита. Он сам није то смео чинити, јер није познавао обичаје калмучке, а уједно се бојао, да ће побудити подозрење. Да ли ће је видети? Врата се отворнше; ту стојаиге онај исти сто као и јуче са тањирима и боцама, а на дувар се наслонила богаго одевена Удбала и дрхташе као да ће се сусрести с каквом надпрнродном појавом. — Борис ступи унутра — лице кнегињино зажари се и она могаше једва одвратити иоздраве госгима. Седне се за сто; гости с једне, а књегиња с друге стране Нојон-Џиргала. Шарциг седе на крај соФре. Џиргал пришане нешто својој супрузи, и ова започне на то одмах разговор са господином Серковим. Глас јој дрхташе, алн се она ипак чисто руски изражаваше. За време ручка, који је дуго трајао, није Борис могаоУдбали ни речи рећи; он се у опште слабо мешао у разговор — али каква ли речигост беше у очима му! Кнегнња сваки час мењаше боју на лицу; час јој појури крв у лице, час јој се устреми к срцу и образи јој побелише као снег; нека стречња пролазаше јој кроз сво тело а очи јој се напунише сузама. После ручка, и ако је била врућина, оду сви у поље, да гледају игре народне. Џиргал, путници, кнегиња и неколико саисанских госпођа седоше на један брежуљак, на коме беше подигнута лака шатра. Игре се отпочеше. Мушки и женске веџбаху се укроћавањем дивљих коња. Хватаху их за гриве и бацаху им се на леђа. Ватрена животиња хоће да збаци смелог јахача, те се хура ногама, скаче у пропнице, полети пољаном, баци се на земљу, подигне се опет у скоку и појури по ново у даљину. Али Калмук као да је срастао с коњем, не пушта га дотле, док га не савлада и не укроти. После тог нрвог призора ступе на среду два готово са свим нага борца. Њиховн удови, уљем намазани сијаху се на сунцу. Дуго се мерише очима, па онда скочише један на другог и ухватише се у коштац; очи им сипаху варнице а мишци забрекнуше; за тим се опет пустише, па се по ново обухватише, падоше заједно на земљу, подигоше се, те се борише ирса у прса. На нослетку иадне један и остаде лежећи на страни. Противник му притисне колено на плећа, али поред свег напрезања не поће му за руком, да оборенога на леђа преврне, јер се само то сматрало за савршену победу. Други су Калмуци међу тим гађали у иишан или шаљиве вештнне изводили, а при том су сваки час пијуцкали ракије, што им је кнез поклонио. Борис са нестрплењем ишчекиваше на то, да се Серков и тумач са кнезом забаве, те да се Удбали приближи; најпосле приспе тај жељени час, и он приступи к њојзи. — Удбала! шапгаше он; јеси ли ти то заиста? Како дође овамо и како ностаде женом гога Калмука? За име божије, говори . . . разјасни ми . . .

— Л»убнш лн ме још? пигаше Удбала страстним гласом. — Можеш ли се и сумњати? Али реци ми, заклињем те, каква те је коб овамо довела и кад? — Ах! како да ти искажем, шта сам препагила, какве муке ми је срце поднело ... али ја се бојим . . . не смем дуже с гобом говорити. — Морам се с тобом без сведока разговарати. Некад си хтела да ми свој живот посветиш, сад те молим само за један једини часак, као за милостињу. — 0 боже мој, како да то учиним и где? Глава ми је сва збуњена! . . . Удбала отисне своју златну капицу мало натраг, притисне руку на чело, па погледа око себе тражећи нешто очима. Видиш ли тамо, далеко у степи, оно мало језеро рогозом обрасло? питаше она. Кад се све преда покоју, ја ћу доћи тамо. После тих речи окрене се она од младог човека и поче разговор са једном од својих госнођа. Игре, борбе и опкладе трајаху до заласка сунца. Неколнко пијаних Калмука викало је још дуго седећи око ватре, што је наложена пред шаторима; други се опет картаху или играху шаха. Страст за картањем тако је јака код тих дивљака, да по гдекоји Калмук, пошто је изгубио своја стада, шатор, имање и хаљине, најпосле и своју слободу на неколико година проигра. За то време врши он своме сретном супарнику сваку службу, коју му овај наложи. Међу тим бројаше Борис минуте по куцању свога срца. Он би дао све што има, само да може да сгвори свуд у наоколо тишину — тишину, знак за жуђени састанак! Али народ лармаше и певаше; веселе песме орише се све гласније, ватре пламтише све већма. Борнс очајаваше. После растанка од нет година бити само неколико корачаја удаљен од своје драге, па не смети јој се приближити . . . зар то није мука, коју као да је Ерлик-кан, краљ пакла, измислио? Борис на послетку не беше више кадар да чека, да се Калмуци умире, те оде на уговорено место! Удбала не беше још дошла; Борис се шеташе горе и доле обалом усамљеног језера. Ту беше тишина, само што је рогоз шуштао од ветра, и шго је из даљине допирао смех и дрека Калмука. Борису се све чинило, да чује кораке или звук милога гласа . . . па онда стане и ослушкиваше са стрепећим срцем. Залуд — беше то само нека дивља патка, што је уз тужну дреку оставила своје гњездо, или је каква утва летела поврх језера; па онда је опет чекао и страховао, да му драга неће доћи. Али он је више не љуби, чујем где неко говори; време је његову страст охладило, а пре неколико дана није ни помишљао на Удбалу. Али сада! Та ми знамо: љубав човекова наличн кад-кад на огњедух (вулкан), који је читаво по столећа иепелом покривен. Становници околних долина забораве на опасност, настане се на подножју брега, саде чокоће, дрвета, и цветуће баште простиру се онуда, где су некад текле струје од лаве. Нико и не помишља на огњедух, и деца пређашњих његових жртава гледе на њ, смеју му се и кажу: некад је гу пакао сипао ватру. Али често се деси, да се пакао није угасио, него се само притајио; он се пробуди у тренутку, кад нико и не мисли на њ, потресе земљу још снлније него пре, успламги још ужасније и проспе нове реке лаве на неопрезне, којн с.у се мирујућем огњедуху поверили. Тако беше с љубављу Снежиновом. Време ју је уљуљало у санак, али је није умргвило; сад се она с новом снагом пробудила — и не беше то више

осећај бојажљива младића, коме је већ и пољубац блажеШзтво — беше то дивља страст човека, који има много искуства и још више жеља, и коме је девиза: Све или ништа! Уморен од чекања, немирннм мислима измучен, легне Борис на траву. Најпосле зачује тихо шуштање; скочи горе. Удбала му једва дишући клоне у наручја, за тим се она истргне, збаци са себе огргач, којим се умотала, и покаже се оку драгановом не више у својим златом извезеним кнегињским хаљинама, него као Удбала нз дворане матере му, у оном руву, у ком је у очи растанка у његовом наручју плакала. Имала је на себи ону исту црну хаљину, шго ју је међу својим стварима нашла и брижљиво сачувала. Само исплетени курјуци опомињаху на становницу степску. Обоје се посаде на песковиту обалу; дуго је грајало, док су добили толико мирноће, да могу једно друго питати и одговарати, а и тада им је казивање прекидано страсним уверавањима и заклетвама. — Ја сам увек чекао на твоје писмо, поче најпосле Борис. Свуда сам распитивао, да дознам за какву вест или траг о теби али све беше заман. Најпосле изгубим одважност . . . а ти! Ти си се удала за овога кнеза! — Борисе, немој ме осуђивати! повиче Удбала молећи; морала сам се сили покорити. Никада, никада не бих ја својевољно пошла за другога . . . моје срце посвећено је само геби. Алн како да се противим тој дивљој хорди? Сажаљевај ме, ал ме не осуђуј. — Зар нема средсгава да се твоји окови раскнну? Јер шта је управо твој брак!Хришћанка је насилно са незнабошцем венчана. Да, Удбало, ти си слободна, и ја ћу ге собом повести . . . ти не можеш овде осгати. — Да, да! повиче она радосно, одведи ме твојој мајци, твојој сестри! Али на један пут умуче, као да се од какве мисли ужаснула, те продужи жалосгиво: Али да будем •гвоја жена . . . ах! то не може бити . . . како би се смела показати свету као твоја жена? — Тебе је моје срце изабрало, и ти треба да се без страха целом евету покажеш. — Алн не само да би мене, него би и тебе из друшгва истисли. Опомени се, како су ме омаловажавалн и презирали у твојој очинској вароши, а тада сам била богата . - . сад немам ништа, а судбина ме је жигосала. — Срећа је наша у нама самим, одговори Борис. — Ја бих наравно сву срећу своју нашла у твојој љубави . . . али ги . .. можеш ли се и ти тако ограничити? како би се смео усудити, да ме у друштво одведеш . . . како би подивљану, одбеглу жену једног Калмука, могао звати својом женом . . . не, не, то је немогуће! — То је лажан стид! он не сме нашу срећу нарушавати, рече Борис. Удбала се згрози. О, ја не бих могла преживети онај час, у ком би приметила први знак, да си своје мишљење изменио, рече она; знак, који би ми дао осетити, да сам те лишила боље судбине. — То никад неће биги! — Ти сад тако мислиш, и ја сам уверена, да ћеш сваку тужну мисао и сету нреда мном прнкривати , . . али, ја бих је открила, осетила бих и најмању хладноћу твога срца . . . — То је немогуће! понављаше Борис ... Одкуд ти таке мисли падају на ум? одкуд да те у овом часу узнемирују! — Те мисли не долазе мени први пут. . . Већ више пута сам се питала, шта би било са мном, кад бих могла побећи и тебе наћи. Тада мн срцедрхташе од неизмерне радости,