Србадија

186

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

Св. 8.

— Ваља нам опрезно радити . . . Не сме нам нико трага наћи. — Да, пјстимо аул нек иде; ја ћу с тобом остати овде, па ћемо је живу на овзм месту закопаги. Удбалу обли хладан зној; удови јој дрхтаху. и она клоне на земљу. Целу ноћ стајаху Шарциг и свештеник на обали, као гладни курјаци, што чекају на пљен. Каткад се посадише на траву, али одмах за тим опет устајаху. Најпосле још један пут погледаше у наоколо тражећим оком, и кад још увек никог не видеше, звиждну и пођоше својим шаторима. На њихово звиждање дођоше два Калмука из шипрага, а беху од главе до пете наоружани. Кад у зору дође један слугаЦиргалов на реку да донесе воде, нађе полу онесвешћену кнегињу и однесе је иод њезин шатор. Кад је к себи дошла, седне Удбала и наслони главунаруку, а коса јој је неуредно преко рамена нала. Њезине госпође шаптаху међу собом и чуђаху се, што им кнегиња страно одело носи. На један пут се у аулу зачу бахат коњски, лавеж паса инека врева. Удбала није на то ни пазила. — Дошао је опет онај Рус, рече једна од њезиних госпођа, одшкринув врата. Код тих речи подигне кнегиња главу. — Који Рус? пигаше она. — Онај млади, што је сам отпутовао. Тако и беше; Борис се вратио са оном истом калмучком пратњом, што му је ради сигурносги дага. Он оде Шарцигу и јави му, да су му се на тридесет врста далеко кола изврнула и покрхала; да је с тога био принуђен преноћити у степи и да се по савету својих пратилаца вратио натраг, пошто на далеко не беше никаква села. Он мољаше кнеза, да иогпље неколико људи у степу, да донесу кола, те да их оправе. Рлавни узрок за што се вратио, беше наравно то, да Удбалу умири и да се с њом договори о новом плану за бегство. Подозревајући Шарциг питао је људе, што младога човека пратише, и кад се уверио, да му је Борис истину говорио, обећа, да ће му жељу испуниги. Удбала је чула ту вест и горко се насмејала. Она пошље своје госнође на поље и корачаше брзо по шатору горе и доле. Неко дивље очајање светлаше јој се у очима. По кад-кад је стала, па је побледивши притискивала руке на чело; за тим је опет у грозничавом немиру ишла по шатору. Све је на њојзи изражавало неку жестоку унутарњу борбу — борбу између живота и смрти борбу између душе, која хоће да се узвиси до вечног блаженства, и тела, које жели да остане у земаљским везама. Шта узбуђиваше душу те жене? Какве јој страсти раздираху срце? какве мисли мучише јој умље? шта то беше, што се у њојзи борило? Она стајаше на раскршћу, те јо| је ваљало, да сама реши своју судбину, то јест, или да се драгог за навек одрече — онда би могла свој јадни живот продужити; или да живот жртвује, па да га опет види и неколико тренутака срећу ужива. Све жеље и очекивања, што образованост у женскињама буде, сва идеална представљања о срећи, какву још нико на земљи није уживао, све варљиве наде младог, неоскврњеног срца, све се то пробудило у Удбали, кад јој се драги повратио. Свуд у наоколо иростираше се степа, а њезини дивљи становннци чуваху својим ножевима несретницу у том затвору. Зар да се никад више не увесељава светлошћу духовне егзистенције — оном дивном светлошћу, коју људи изван тавнице уживају, а у њеним зрацнма процветао би дивно и њезин живот под окриљем љубави.

Шга да чини? ... То све да напусти ради своје сигурности — да се затвори у свој шатор — да Борису каже, да се предомислила — да га преклиње да је остави, па да се тврдо тога држи! . . На прогив ако Борис дозна за опасност њезиног стања, изазваће га на беекорисну борбу. Он би по свој прилици покушао, да је на силу истргне из руку ненријатељских, а шта би могао учинити народу, кога су Шарциг и гелонзи канатисали? Она је познавала Шарцигову скотску свирепост, знала је, да су је јако мрзили он и свештеници због њезина уплива код Нојона Џиргала, због тога, што она не поштује калмучке богове и што је била противна свештеничкој влади, која је сујеверни народ заглупљивала и харала. А ако остане тврдо при томе, да Бориса одбије од себе, ако не попусти на његове молбе и преклињања, то би могла осујетити крваве намере Шарцигове, моглаби после одласка Борисова мирно живети, можда високу старост доживети и најпосле свој јадолики живот благом смрћу завршити. Нагон самоодржања и чуство женске слабости саветоваху јој, да изабере тај дуги, мрачни пут. Онај други ну г на против беше кратак и светао; сваки корак по њему водио је новом блаженству и на њему се испуњавале оне жеље, што су толико година сачињавале живот душе јој. Ако пође за својим срцем, то би могла за неколико дана уживати све радосги, које су човеку дароване у накнаду за беде и невоље — могла се свим срцем предати човеку, кога је љубила, као што су само неколике ватрене душе кадре да љубе, те би тако могла цео живот сабрати у неколико часова. Све јој је то обећавао онај кратки пут, што га звезде среће и љубави осветљавају, али на кога крају чека је гроб са свима страхотама срамне, насилне смрти. Не само уображење слабе жене, него и најхрабријег јунака ужаснуло би се од начина смрти, што га она себи у иојединостима црташе и представљаше. Кад би јој после неколико сретних дана Борисова рука смрт задала, о како би се она томе радовала! Али да со преда чудовиштима у човечијем облику, да је злоставе, срамоте, раздиру, да очима гледи њихова дивља, злобна лица, да слуша њихове грдње, освету и беснило — доиста! ни једна европска кћи не би се на то одважила, па и сама Удбала колебала се при помиели на таку смрт. Само срчана монголска природа беше кадра да је одраш на том мучном путу к жртвенику, на који својевољно полагаше своју главу. Врела крв монголска, текла јој је силовито кроз жиле и продирала је кроз све насапе и зидове, што их је васпчтање противу ње подигло. Удбала савлада сваки страх и набрајаше најпосле са неком дивљом радошћу све појединости њезине пропасти — као што се броје новци, којима ваља да се исплати неочекивана, неоцењива срећа. Коцка паде! После дуге борбе клекне Удбала поред евоје постел.е, иритисне своје зажарено лице у јастуке, и не мицаше се неко време у том положају. Кад се опет подиже, беху узрујане страсти утишане; црте јој изражаваху сталну намеру, шга више и неку радост; она се у себи зарекла, да Борису не открије претећу оиасност, да му ни једном сузом, ни једним уздахом не изда, како скупо мора да нлаћа своју кратку срећу. Она дакле заповеди, да се покрај њезина шатора, што је одељен од других био поред честе шумске, подигне шатор за младога странца, па га даде украсити најлепшим столицама и столовима, најскуноценијим ћилимима и тканицама. Борис позна одмах на први поглед, чијој се нажњи и нежном укусу има захвалити за тај европски намештај. Удбала га позове на ручак; он дође и нађе је саму са њезиним

госпођама; Шарциг се извинио иред гостом, изговарајући се, да због неких важних послова мора на неколико дана отпутоватн, На Удбалином лицу не беше ни трага од борбе, шго ју је издржала. Она поздрави Бориса нежним осмехом, привидно мирна слушаше она, како јој Борис ириповедаше несретни случај, који је за сад планове осујетио; она и после ручка остане с њиме. Питаше га, колико мисли у аулу остати. Ваљало му је послати кола у оближње село, или дати дозвати ковача одонуд, и он се одлучи за ово последње. И тако би се морао пет до шест дана задржати. — Дакле шест дана би ћу код тебе! рече Удбала, и ми се не ћемо ни једног тренутка раставити. 0, бар ћу за тих шест дана бити сретна!... а тн Борисе . . . јеси ли и ти сретан? — Зар још питаш! повиче млади човек. Зар не знаш како те волим? За један нољубац твој, дао бих своју слободу, свој живот. Удбала прекиде та страсна уверавања, којима су мушки тако издашни, па му падне око врата, загрли га обема рукама и притисне га на своје груди; он је љубљаше у лепо чело, и тако им се неко време топише душе у слатком заноеу. — Бојим се, да се не ћемо смети тако често виђати, рече најпосле Борис; могли би подозревати на нас. — Подозревати! понављаше Удбала и махаше жалосно главом. Какво подозревање? Шта се то мене тиче?Моја је судба решена. — Али Шарциг, тај бесни вук? — Немојмо на њ мислити! рече Удбала брзо; ја овде уживам потпуну слободу и чиним што ми је воља . . . он нам не може сметати. Она мало ућута, па онда, да је дрхгање гласа не изда, дода тихо: Шарциг се не усуђује да се меша у моје послове, а осим тога, он је огпутовао. — Али твоје слуге и слушкиње . . . народ? — Умири се, ја сам узвишена над њима и не бојим се њихове злобе. Супруга Цезарева не сме никог сумњичити . . . Видиш, драги, настави пријагним смешењем, још нисам заборавила римску повесницу. У осталом ја сам сигурна за те људе; нико се између њих не би непријатељски према мени показао . . . остави се дакле бриге, драги пријатељу; како да ја не знам, шта може калмучка кнегиња од свога народа очекивати! Заборави овај извањски свет, не помућуј ове дане никаквим страховањем; представи себи, да смо нашу јучерању намеру постигли, да смо далеко од степе, далеко од њезиних дивљих становника, да смо далеко од свега, што нас је делило. Помисли, да сам твоја жена . . . твоја до смрти. Ове носледње речи изговорила је неким тајанственим нагласком, и она се опет баци драгом на груди. Борис, коме не беху нознати обичаји и значај калмучки, вероваше Удбалиним речима; она му изгледаше весела, расположена, поверљива, и њега превари та привидна, снољна мирноћа. Он мишљаше, да за то више не мари за мнење народа јој, што се надала, да ће скорим оставити степу за навек, н пошто му и мирни, прости народ ни најмању бригу не задаваше, осећаше се мало по мало тако сигурним, да се није ни освртао на злобне и иакосне погледе, којима га мале калмучке очи пратише. Борис и Удбала носташе нераздвојни. Њихов шатор делио је од њих цео остали свег; као да беху неким љубавним ваздухом обмотани, не беше за њих никога више на свету. Време брзо протицаше у изјавама осећаја и дугим поверљивнм разговорима. Борис нриповедаше драгој о величанственој ' престоници, о њезиним палатама, башгама,