Србадија

188

шарене чашице; тице полетеше весело из својих гњезда; из шатора појурише деца као челе из кошница; у целом аулу чуше се гласови, само у обиталишту кнегињином беше још тишина. Ведра јутарња светлост једва продираше у унутарњост шатора, где се над тињајућом свећом танан облачак од дима у котур савијаше. Спавајућа Удбала држаше још једнако заспалог драгана у наручју. На један пут затрубише трубе гелонга, што познваху народ на јутарњу молитву. Удбала се трже — види светило дневно, и мисао, што јој оно доноси, удари је као гром У срце. Са очајничким криком обухвати она Бориса, и дуго не могаше ништа одговарати на његова питања. Она дрхташе као тица, коју је смртно олово згодило, те пада из облака на земљу. После неколико тренутака зачу се коњски бахат и шкрипање гочкова. Борис скочи и погледа кроз врата. То беху његова кола спремљена за пут, и његови пратиоци очекиваху га. — Тако се дакле доиста морамо растати? рече он и пружи Удбали руку. Збогом, и остани ми здраво, моја једина драга! Варад наше љубави, немој се одава^ги залудној тузи. Време и место нашем састанку одређено је; на скоро ћемо се опет видети и бити сретни! Удбала се подиже. — Још једну реч Борисе! одговори она сталним гласом; седи овде, молим те. Она му покаже неку столичицу; он је послуша; она клекне преда њ, откопча му прслук, скине крст, шго га је на прсима носио, и рече му: — Благослови ме! — Од куда ти то паде на ум ? повиче тронут. Ти се опрашташ од мене, као да се за навек растајемо. — 0 не, ми ћемо се опег видети . . . на сигурном месту! Али благослови ме, ако не на растанак а оно на радост, што ћемо се опет видети . . . Молим те, благослови ме! Борис узме крст и учини свето знамење над њезином главом. Сузе цурише преко његових образа, алиУдбалине очи не засузише. — Хвала ти! рече она јецајућим гласом, и подигне се. А сад збогом! збогом! Један тренутак држаху се у грчевитом загрљају — беше то дуг, дуг опроштајни пољубац. Најпосле се пустише, али још један пут клонуше једно другом на срце . . . иа онда крочи Борис преко прага, и врата се за њим затворише. Удбала га праћаше очнма, па онда падне на земљу као сноп, што га вегар на мах обори. Сад настаде између шатора неки жубор, што је слутио на несрећу. Калмуци опколеше бачигелонга и кнеза Шарцнга, који им уз дивљи покрег руку и лица држаху говор, на што се из гомиле чуше гласни усклици и дрека. За тим нохиташе сви својим шаторима. За по сахата беху сви шагори покварени, камиле, стада, слуге, женске кренуше се на пут, а једна гомила оружаних људи појури са дивљом виком шатору кнегињином. Сваки је хтео да учествује у вршењу народног обичаја, по ком се жена, која погази своје дужности, остави сама у пустој степи. Калмуци подераше ћилиме, што покриваху обиталиште кнегињино, оборнше дуварове, узеше сво покућство и натоварише на камиле; најпосле извуку и онај ћилим, на коме кнегиња лежаше, и здераше хаљине с ње. Она од свега тога ништа не осећаше; само дрхтање, што јој је од бесне вике и лупе те бесне гомиле кроз удове пролазнло, издаваше, да душа патнице није још са свим оставила тело. Пошто Калмуци засипаше своје бе-

РБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку снило, похиташе дерући се степом за својим стадима. Сад почеше игре, трке, борбе и свакојака весеља. Радосни усклици јечаху ваздухом. Сеоба се простираше на неколико врста и креташе се полако напред. Шарциг заостане мало натраг са бачигелонгом и још неколико верних слугу; за тим пусти Шарциг у висину свог обученог сокола, што га је на руци држао, и као да идоше за летом соколовим, потрчаху та чудовишта на ону страну, од куд нм се прз неколико часова суплеменици кренуше.

После тога на два сахата, јахао је Нојон-Шарциг опет пред народом и разговарао се равнодушно са саисанима, као да није носио на души никаква злочина.

У бањама кавкаским нађено је пре неколико година при крају сезоне између џбунова мртво тело једног младог човека са размрсканом главом. Лице тога несретника, не могаше се распознати, а ни име му не беше за извесно познато. Једни тврђаху, да је неки млад официр, сродник државног саветника Серкова, који је за неколико дана пре отишао из Кисловодска. Али пре крагког времена, уверавао ме је један мој знанац, који је био у Пегрограду, да је Борис Николајевић Снежин постао пуковником, н да се често око инглеског залива шета испод руке са неком младом женскињом, која је исто тако плава и плавоока као и он. Но да ли их сродне или срдачне везе једно с другим скопчавају, не знаде ми мој познаник казати, и ако је добро проучио Лаватерову физиогномику. Којој вести да верујемо? . . . Ова последња чини нам се вероватнија. Превео Сава Иетропип.

0 постанку човечијег рода X Е К Е Л. Прво предавање. (Свршетак). Када је наука о постанку заиста нуждан и опћи индукцијони закон, то му употреба мора бити дедукцијони закон, јер ова теорија истиче нз оне прве. Пошто се филозофски нзрази индукција н дедукција могу разно разумеги, а го овде не сме бити, то ћу навесги пример ради објашнења. У време, када се Гете занимао сравнујућом анагомијом,важила је као најважнија разлика нзмеђу човека и сисаваца међувилична кост (оз ш^егтахШаге); та кост лежи у среди међу обема половнцама горње вилице, а на њој су горњи зуби секутићи. Пошто се код свију осталих сисаваца нашла та кост, то је Гете извео индукцију, да ту кост имају сви сисавци. Пошто се човек не разликује знатно од сисаваца, то је Геге извео дедукцију, да и човек мора имати међувиличну кост; и заиста испаде му за руком, те приљежним испитивањем човечије лубање, нађе је, и тако даде своме дедуктивном закључку очевидна доказа. Дедукција је закључак из општег на засебно, а индукција из засебног на опште. Ако ми из тога, што се сви кичмењаци у Форми, сгроју и развитку слажу, изведемо, да су сви кичмењаци од опћег порекла, то је тај закључак индуктиван. Али ако ми тврдимо, да је и човек од истог порекла, јер је он у главноме једнак с кичмењацима, то је закључак дедуктиван. Овај дедуктивни закључак из опћег на засебно тим је чвршћи и

Св. 8,

сигурнији, шго је сигурнији и чвршћи пређашњи индуктивни закључак. Пошто дедукција има за базис (основу) индукцију, то је и прва тим сигурнија, шго је сигурнија друга. Фнлозофско осннвање човечијег прастабла од превелике је важности. С једне стране изванредни напретци, које учинише многа испитивања последњих година о праисторији човечијег рода, славна испитивања о грађевинамаскољем, о времену камена, туча и гвожђа, а с друге стране врло важни резултати најновијег« сравњујућег испитивања језика, много штошта на бели свет изнесоше, и наш дедуктивни закључак потврдише. Зоолози и геолози, испитивачи старина и историци, филолози и етнограФИ, пружише један другом руку, да у слози ону тако важну теорију учврсте и у појединоме да је рашире. Ма како да су важни ови додатци природној историји човечијег рода, то их ми сматрамо као потврђења или вериФИкације нашег дедуктивног закључка, кога смо ми са потпуном сигурношћу извели из опћег индуктивног закона науке о постанку. \Х/ Каква су нама средства на руци да оснујемо зоолошко прастабло човечијег рода, по науци о постанку? То су иста средства, која смо и код осталих животиња за ово употребили, пре свега сравнење сполњег облика и унутрашњег строја им; за тим сравнење историје развијања им. Шго се првога тиче, •греба само да питамо за поллжај човека у зоолошком систему. А ова система и није ништа друго, но најпростији израз за одношај сродства по крви, како се из сравњујуће ана гомије лако дознатиможе. Нико не сумња о томе, да човек спада у класу сисаваца, и спада у ону ужу групу, што језоолози „дископлаценталијом" зову, т. ј сисавци са колачићем (Р1асеп1а), а облик му је плоча (В18си8.) Ова група заузима пет различних главних оделења, гакозванихредова: глодаре, бубождере, рукокриле, полумајмуне и мајмуне. Очевидно је човек и.змеђу ових пет редова ближе мајмуну, но осталим редовима, и још се само о томе може питаги, да ли човек спада у мајмуне или чини ред за себе, и имали на то права. Ма како да се ово питање реши, то ће опет остати закон, да међу свима животињама прави мајмуни и токатирини (мајмуни саузаним носом из старог света) човеку много ближе сгоје, но све остале животиње. Да, Хукелеј је могао ову важну реченнцу изрећи, ослањајућисе на најтачнија сравњујућа анатомијска испитивања, да су анатомске разлике међу човеком и мајмунима на највишем степену мања, но између ових и нижих мајмуна. За наш *, човечије прастабло, мора се извести нуждан закључак, да се човечији род полако развио из правнх мајмуна. Ма да је ову преважну ствар сравњујућа анагомија већ довољно потврдила, то је ипак сравњујућа историја развијања дала најважније и најдрагоценије доказе. Ако пратимо развијање сваког човечанског индивидуа од почетка нндивидуалне егзистзнције му, то не ћемо с почетка ни до неког времена никакву разлику опазити између човека и сисаваца. Као и сви други, састоји се човек у првом времену своЈе егзистенције из једног простог јајета. То је кугласто клупченце беланцета ('/10 линије промера) фином кожом опкољено, и затвара мање кугласто тело, што се тако исто из беланцета састоји. — Човечнје је јаје исто тако, као у осталих сисаваца, као свако животињско јаје проста ћелијица, која се дели у две половице, које се опета деле, а продуженим делењем иостане опет гомила ћелијица, и зачне се клица или ембрио. Клица је налик на гусле и еастоји се из три слоја ћелијица или листи-