Србадија

190

СРБАДИЈА, илустрован лкет за забаву и поуку.

Св. 8.

Али историја развијања човечанског индивидуа је у неку руку опетовање, реканитулација историје развијања сродног животињског стабла им, дакле стабла кичмењака. Ова палеонтолошка историја развијања нам је непогпуно позната, јер очевидни докази јој, окамењени животињски остатци, врло су мадо сачувани, па кад би хтели из самих животињских остатака дознати историју развијања човекова, било би боме хрђаво. Да богме да су ови прастари комади (докази) по себи врло драгоцени. Ми одатле познајемо основне црте главнихпериодапредчовечанске земљине историје. Тако нам остаде из силурног времена, најнижа класа кичмењака рибе. Ова је класа била у примарном времену на влади и тек доцније придружи јој се по која амФибија, т. ј. они кичмењаци, што из риба постадоше. Тек доцније, у танким слојевима земљиним, који су се наслагали за секундарно време, сретамо окамењене остатке три више класе кичмењака: рептилија, тица и сисаваца. А и од ових нађоше се само нижа оделења торбара ^кенгура) или Диделофија, али још никаквог заступиика вишег оделења, плаценталних сисаваца (моноделФија). Ови последњи, у које и човек спада, појавише се у почетку трећег главног одсека земљине историје, завремена терцијарног. За прастаруисторијучовечијег рода, за нанредујуће развијање кичмењака од риба до људи, за време три геолошке периоде, непрестано добијамо доказе. Наравно да за то време нрође мноштво година, као што је доказано дебљином земљиних слојева, што се у води сложише. Ми меримо справом трајање оних периода не по вековима, но по милијунима векова. Од много хиљада изумрлих врсти кичмењака, међу којима наши пра-прадедови беху, остао је каквим сретним случајем само мали број врсти у скамењеном стању, на и од ових само поједини делови, који беху тврђи, као: зуби, косги, н. т. д. Ту нам је најбољи и највернији савезник историја развијања индивидуа (ембриолођија), која у најтешњем одношају стоји с палео нтолођијом, или науком о развијању стабала. Ред разноврсних Форама кога сваки индивидуум живо гињске врсте од почетка своје егзистенције од јајета па до гроба прође — то је крагко опетовање оних редова Форама, кроз које наши прародигељи и претци за време ужасно дугих историјеких периода ирођоше. На основу ових необоривих доказа ембриолођиЈе и налентолођије, на основу потпуног паралелизма оба ова реда развијања, на основу сведоџаба из сравњујуће анатомије, из науке ођеограФском распространењу животиња, и т. д. можемо тврдити са потпуном сигурношћу, да се човечији род развио из нижих кичмењака, а пре с вега из Мајмуна, даље из торбара, амФибија, риба, "и т. дГ" 7 Нриродна наука иде једино за циљом истине, а томе се циљу може приближити искуством и закључцима из искуства, а не по хрђавом путу привидног саопштавања. Ириродној науци је све једно, да ли су таква знања захтевима, жељама и осећајима човечијим пријетна или противна, добродошла или одвратна. За то она равнодушно сматра буру зловоље и одвратности, што се нротив открића човечанског прастабла нодигла. Овде још морам рећи, да су неосноване оне плашње од добромислећих образованих људи, у погледу на распростирање науке о постанку. Не само да не ће неваљалство и понижење међу људе унети, него ће му служити да се поправи и оплемени, и ускориће наиредак душевног му развијања и ослобођења. Сад да се вратимо на сматрање, с којим смо наше предавање започели, на сматрање

коперниканско-њутнове теорије са ЛамаркДарвиновом теоријом. Теоријом.'1амарковом, којуДарвин механично основа — (законима наслеђења и дотеривања маса) — пропаде антропоцентричко сматрање света, т. ј. лудило, да је човек средиште човечанског живота, а остала земаљска природа, животиње, биљке и аноргани са.мо за то постоје, да човеку служе. Светском системом Коперниковом, коју Њутн механично основа (законима тежине и привлачењем маса) пропаде геоцентричко сматрање света, т. ј. лудило, да је земља средингге света, а остала светска тела, сунце, месец и звезде само за то постоје, да се око земље окрећу. Плашње и претње против светског система Коперниковог и гравитацијоне теорије њутнове, показаше се неосноване и неоправдане. Место да иотресоше: „морални светски ред", место да поведоше човештво моралној и интелектуалноЈ пропасти, подиже човештво навиши стЈпањ знања и оплемени га. Културне народе отрже она из мрачне ноћи жалосног средњег века, и поведе их зори новога века. Раскрхала је основе незнања и сујеверја, којима славољубиви попови и кнежеви тежише да субраћу своју понизе, ге дц буду слепа оруђа вољи им. Мучне муке инквИ^иције, којом поповска касга покуша, да присталице нове истнне уплаше н задрже — помогоше баш да се она рашири и да свуда припознања стече. Судба и уплив науке Ламаркове о постанку и Дарвинове о савлађивању, би ће томе у многом погледу слична. Али погпомогнута снажним напретцима новог времена на свим пољима природне науке, ЛамаркДарвинова теорија брже ће се раширити од коперниканско-њутноветеорије,многе згодне околности сложише се, да јој пута прокрче. Сво наше посматрање света постаде колосалним напретцима химнје и Физике, ботанике и зоологије —са свим друго. Шељезницама и телеграФима наша мера за време и простор, са свим је промењена. Спектралном анализом,и поправљеним микроскопима, отворише нам се путови новом, пређе незнаном знању. Овим дивовским корацима нашег напредујућег душевног развијања, спремни смо да појмимо највеће откриће — природног постанка и животињског прастабла човечанског рода. Као звезда даница и оплемењавајући деловаће на све стране, и човештво ће све више и више водити ближе циљу му: „кроз светлост истнне к срећи слобод е". Станиша.

Јован Грчић-Миленко. (В. лик на стр. 169.) „Ох неумитна смрги!" беху последње речи познатог нашег песника Јована Грчића, у песништву названог Миленка, који је 29. маја о. г. испустио своју млађану душу. Тек што је навршио своју двадесетосму годину, а неумитна га смрт покоси. Српски народ изгубио је и опег једног ваљаног сина, а српска књижевност даровитог песника. Ми ево доносимо кратак његов животопис, ако и није баш са свим потпун, а с временом ћемо донети опширан његов животопис и оцену његовог целокупног рада. Јован Грчић-Миленко родио се у Черевићу у Срему на подножју Фрушке Горе. Ту је у месту свога рођења свршио српске основне школе, а за тим је учио немачке школе у Петроварадину. Свршивши са особитим успехом српске и немачке основне школе, даду га родитељи у Нови Сад у ђимназију, где је четири дољна разреда са ва-

љаним успехом свршио. Нови Сад беше тада средиште и излазна тачка новијег српског душевног препорођаја. У ђимназији је вејао чисто српски дух, а у друштвеном животу беше већ у велико пробуђено искрено родољубље. И једно и друго имало је велика уплива на тадање ђимназијалце, међу којима је Грчић једно од првих места заузимао. Старији ђаци пријатељи склонише малу дружину, која је издавала писан часопис под именом „Пупол.ак" у коме су излазили разни покушаји појединих чланова. Јован Грчић беше један од највреднијих чланова и ту су у »Пупољку" изашли први његови песнички покушаји. УНовом Саду не беше тада више од четири ђимназијална разреда, те тако свршени четвртошколци, а међу њима и Грчић, морадоше оставити Нови Сад. Разиђоше се браћаи пријатељи, и нестаде уНовомСаду приватне мале али одабране дружине, а угину и „Пупољак". Јован Грчић гледао је да дође у таку ђимназију, где већ постоји јавна омладинска дружина, те тако оде у пету школу у Сегедин, где се и данас још налази „Слога", једна од .најстаријих ђачких дружина. 'Гу је учећи се у Сегедину читао у „Слози" своје песме, које су за тим у новосадском забавном листу „Даннци" излазиле. Одатле оде у Пожун, где је ђимназију довршио и положио испит зрелости, и ту је у најстаријем ђачко.м друштву „Слободи" био вредан члан а најбољи песник; песме су му и на даље излазиле у „Даници«, које су тада са великим интересом читане. Свршивши дакле ђимназију, реши се да оде у Беч и да студира меднцину, струку, која га као великог идеалисту није могла у пуној мери занимаги, и која је донекле стајала у опреци са његовом природом. ФилозоФнја би била струка, која би стајала у хармонији са њего вим идеалима, но тада проФесори нису имали скоро никаквих нзгледа. За јуристу не беше рођен, као проФесор не би имао никакве будућности, те тако Јован Грчић постаде медицинар у Бечу. Студирајући меднцину није се окануо песништва, него је још са већом вољом и љубављу проучавао класике немачке н певао песме, које су непрестано у „Даници и „Матици« излазиле. Годнне1869. изда скупљене своје песме у једној књизи на јавност, а намера му беше, да и остале своје поетске и прозаичне умогворе јавности преда; но материјалне околности беху узрок шго своју намеру није могао остварити. — У бечкој, омладинској дружини „Зори", која је тада близу стотину чланова бројала, беше Грчић у прво доба тајник, а за цело време, докле је члан „Зоре" био, беше један од највреднијих чланова. У „Младој Србадији" нзађе у то време опггра критика на песме његове, која га је јако озлоједила, но он ипак за то не изневери несништво, него је и даље певао, но песме своје не хтеде штампати, него их је само својим пријатељима у рукопису читао. Пре две године изађе у „Летопису" праведна оцена његових песама, која беше мелем за његово осетљиво срце, но која ипак не беше у стању, да га на штампање својих песама приволе. Често лек дође врло доцкан, па тако беше и са том другом критиком, с којом му је донекле сатисФакција учињена, јер он се поред свег тога никако не хтеде одважити, ма да су му искрени пријатељи то саветовали, да опег иа јавност изађе. Он је радио и даље на песничком пољу, и написао је једну драму, један епос, једну дужу приповетку и једну скаску, а норед тога написао је приличав број песама, које се врло разлнкују од његових песама, које је године 1869. штамнао. Рад његов моћи ће се тек онда оценити, кад целокупан на јавност нзађе, јер до сад је најмањи и најсдабији део његовог рада на