Србадија

Св. 7. СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку. 149

са горким знојем стечено имање? А не да нас _у нашој рођеној кући нападају, пале и хараЈЈ . . . Од свега тога разговора, мени је једно мозак пореметило: чула сам, да је и чича Марко затворен, а то беше доста, да ме до лудила доведе. Чича Марко затворен! мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу! . . . Шта ће биги од њих? . . Шта ли од мене остављене јаднице? . . . Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету? Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. Решила сам се да идем служити. Одох једној мајсторици, дображена, имала је двоје троје дечице, ја јој се понудих да им будем дадиља,- мајсторица ме је неким саучешћем посматрала. — Душо рече, и ми се на ову годину једва хлебом ранимо, а како ћемо још и дадиљу држати? . . Него иди некој госпођи те ваљда те]приме? . .

више гледати . . . Него тихо, једва шапћући рекох: — Госпођо, ја сам дошла да служим. Она ме је опет пажљиво мерила. — Да, да — рече — на ову годину има слушкиња и сувише,- дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду . . . Ниси ти за моју кућу, те твоје беле и нежне ручице нису за посао . . . Иди па се помози на другоме месту. Она се окрете са неким поносом и оде . . . Ја остадох сама на степеницама те госпоцке куће; мислила сам се; куда ћу и шта да почнем сад? . . Из Кикинде нисам мислила одлазити, хтела сам да видим шта ће са Алексом бити, шта ли са чича Марком? . . У томе залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробудиме из мојих сањарија — Зар још ниси отишла? . . Хеј Палчика, огерај ову просјакињу одавде! Јаодох кући, хтела сам плакати, али већ не беше суза . . . А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила? . . Моје ране

беху дубље, бол и туга тежи, него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле. Не знам како је то, али самоубијство није ми падало на памет. На то никада нисам ни помислила. . . А боље би било да сам за раније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! Решила сам се, да идем у Србију. . . Још тога вечера спремнм моје мало кошуљица и зљиница, све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу га лакше на мојим слабим леђима носити. Пут беше далек, жега велика а моја снага слаба. Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму; а кад је сунце устајало, ја се окретох да још један пут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд, у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице, у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени . . . Ено, оно високо, чађаво

зданије, то је пкурија". Ту ми рањен Алекса са добрим чичаМарком у оковима лежи; тамо опет на ономе крају, што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица, коју су Маџари три пута палилн, у којој сам љубила и плакала ... А оно тамо, где су они бели, дрвени крстови . . . то су гробови! . . . Онде мирно почивају они, што су ме за живота онако силно љубили, што су ми тепали: Душо! Храно! Голубице! Грлице! . . Што су ме учили да у њиховом умнлном тепању заборавим на моје крштено име . . . Јаох пријатељу, ала су тешке те успомене . . . Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид и његово поље, на коме ми ујаци четрјест осме изгинуше . . . Све је то покрила сива магла. Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме није гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала: поља пуста, опрљена; читав дан путујеш а не сретнеш само по некога пастира, где с празном торбицом о рамену чува глађу и жеђу

изнурено стадо . . . Прођеш кроз село, нигде пас да те налаје, нико те непита: од куда си и куда ћеш? . . Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба! . . Пред вече видила сам из далека, где се торњеви са сјајним кубетима, међу осталим огромннм зградама беле: то беше у Банату чувена варош Велнки Бечкерек ... Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице, о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда... Те црне тавнице са својим узаним прозорима из далека се виде; лице им је бело окречено — ал онај који је за њих слушао, или у њима живио, томе се срце леди . . . Ја сам сва дрктала мислећи на мога Алексу . . . Зар ту у тим влажним зидинама да сахрапи своју ломну снагу? . . Ту у томе загушљивоме вћздуху да дише и да издахне! . . 0 Алекса, о љубавниче мој! . . Па ко ће га питати, да ли га ране болу? . . Можда ће близу њега у другој мрачној собици бити отац његов, ал они неће ни један

Ја одем . .. Беше то госпођа сенаторовица, на коју ме је мајсторица упутила; жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне али одвратне, сувише строге; ја се на то лице не бих никад навикнути могла. . . Приђем јој руци, она се осмехну — осмех јој беше чудан, подмукао, могао бих у њему прочитати оно презнрање: — Гле, и ова долази да проси! . . Она ме ногледа од главе до пете, обарајући и дизајући своје дуге трепавице: — Шта би желили? И она. ме опет мирно и ћутећи посматраше . . . Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам гако и одговарала.. . — Ја сам дошла, знате . . . После сам застала. — Ви сте дошли — рече она — да вам уделим . . . Ја сам оборила очи доле, нисам је смела