Србадија

148

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 7.

Кад код куће спавају, па какав друг ноћулупа да хоће код њих да спава, а хаузмајстор не ће да му отвори, они га провуку кроз прозор. Кадкад дођу и по троје, те онда легне један до једног, други до другог а трећи у понрек и то обучени, па ипак слатко спавају. Гавра има кадкад, кад га срећа послужи сат и прстен, а кадкад, и то понајвише, иде у отрцаном капуту, до горе закопчан, а под капутом нема сваки пут ни пруслука; марама на врату већ је десег пута наопако и свакојако савијана, да се огрлица од кошуље не види. Кад је код куће, он се и дању закључа, а кад доће јуриста или какав друг, имају своје лозинге, па се по њима пуштају унутра, да не би какав кредитор хукнуо; но и хаузмајсторови би увек казали кредиторима, да никог нема код куће; особито га је бранила хаузмајсторова кћн и исповедила је пред својим другарицама, да јој је жао, што је Гавра •гакав „лумп" и да није гакав, каже, могла би га волетп. Кад није никог било код куће, ишла је хаузмајсторова Фрајла сама у Гаврину собу да спрема, ал то је ретко било, јер је његова соба понајвише била затворена и у опсадном стању, а кључ код њега. Но кад се случило, да је Гавра оставио кључ, онда му је све спремила, премда кревет није могла никад довести у ред, јер је био стар и раскламицан. Кад Гавра легне у њега, пропадну даске, ал он за то и не хаје; глава му лежи горе, средина трупа ниже а ноге сасвим доле, и то се по месец дана не поправља. Једаред Гавра седн при ручку, а хукне јуриста и одвуче га; добио је био новаца, па ће и Гаврине заложене хаљине искупити. — Није чуд^), и Гавра је њему више него једаред то исто учинио. Сад ће се то вече добро провести. Преобуку се, па оду код Глаћеновнћа, Дренкована и других, који су певачи, па онда јаве и банди «код борфођастова" да буде за вече приправна, правнће се псеренада". И доиста се сви искупе код „борФођастова" н носле вечере ће се кренути. Кор ће певати и банда свирати < ве на изменце. Но куда ће и коме? Јурис/га то чини једној машамодској питомици, лепа је то девојка: да није лепа, не би била машамодска пигомица, ниги би јуриста за њом Фантазирао А и она је радо гледала јуристу, ма да је био бекрија. Чекаће дванаест сати, а донде ће јести и пити. Ту се наздрављало јуристи и леиој машамоди. Добро су се угрејали. Како дванаест куцне, а они се крену. То је Глађеновићев план, што доцније то боље, јер — вели — слаће ће пасти Фрајли песма и музика, кад се иза сна пробуди, него зараније, кад је још будна. Била је помрчина, те онако угрејани једва су погодили сокак, а за кућу је знао само јуриста. У мраку су све куће у том соваку једнаке. Јуриста мало загрејан нагађа, па на једаред стане и каже: ево је. Сви стану у гомилу. И Гавра је ту, ал је он давно престао невати, него се тек шета горе доле, а и дошао је само јуристи за љубав. Банда засвира „полонез«, а за тим почну певаги. Запаљује се свећа у првом кату. Сви повичу „живила", јер се Фрајла пробудила и сигурно ће гледати кроз прозор И самом Глађеновићу је мило да види, како ђе изгледати у белој пшлаФреклији" и „шлоФкати". Д .УГО се не отварају прозорн , но чује се неко гупо мумлање мушког гласа Мало за тим отвори се прозор и зачује се један глас,, јак баритон. Ту седи један Фишкал, што има Фрајлу, па не ће ни по што, да се њој праве ђачке серенаде. Онн су поФалнли, јер маша-

мода седи у другој кући до те. Фишкал их ослови, да се чисте кући, да га ноћу не узнемирују с њиховом лармом, ал при том ннје бирао баш најлепше изразе, већ „ноћници", „пијани бећари", „бекрије". Они сад у пркос не ће да иду, док му не одурлају „крњаук" Сћапуап, и почну ужаено урлати и маукати. Фишкал ражљућен дочепа од горе што му до рукудође, и баци угомилу крчаг с водом. Удари баш Гавру по лицу. Гавра је сав крвав, крчаг се разбио и сво му лице исекао. Они почну бацати штапове на прозоре, а Фишкал што дочепа, чаше, Флаше, четке. Отварају се осветљени прозори и по другим кућама, огвори и машамода да гледи чудо, н позна глас свога јуристе. Фншкал виче на полицију, на патролу, а ђаци му поразбијају прозоре, па одведу окрвављеног Гавру, и то као што је Глађеновиђ наредио, Лоштајнеру у официну , јер им на другом месту не ће отвори ги. Устане сам старац Лоштајнер. Најпре га оперу, на једном месту су му горње усне црепом пресечене, те су му морали зашити. Имали су до зоре с њим посла, после га испресецаним но повезаним образом одведу кући. Гавра је преболео, ал мора неко време ићи повезан. Те жалосне ноћи пред зору падала је киша, застудило је. Лошгајнер изиђе утрејан у авлију, мало прокисне, залади се и добије запалење плућа. Стар је, тешко ће п »еболети. (Продужиће се.)

СИРОТА БАНАМНКА.

Од Тн/ре Јакимћа. (Продужење.)

а сам сва претрнула. А — Крв! . . . вриснух Алекса! та зар не видиш да си сав крвав? . . . Он је ћутао; а из очију му потекоше еузе, по бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. — Алекса! Алекса шга си то учинио? ... 0 мој несрећни љубавниче! моја крвава заштито! . . . Даље нисам умела проговорити, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди; глава ми је клонула, колена су ми од препасги и бола клецала — једва сам осећала и пољупце његове, којима ми је хладне образе жегао. А после чух његов тужан глас, где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу, која се догодила. — Грлице, мене су ранили баш кад сам похару узвршио .... мене ће ухватиги грлице, а ти ћеш остати сама . . . . па ће те и глад и беда, и невоља — и људи ће те мучити .... После је дубоко уздахнуо. — Ал ево! .... И он ми дрктућом руком пружи један мали завежљај харгијица . ... То беху банке од незнатне вредности: две три петице, неколико сексера и једна воринта . . . . то беше сво благо, за које је своју пошгену крв пролио .... Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје где се парче окорела хлеба са животом купује .... — Ово ће ти биги доста — додаде тужним гласом — да до Београда доспеш, а кад

ја преболем и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом .... Истина, рана не беше опасна, могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су из далека револверима пуцали на њ . . . . Набој је био слаб и куршум је одскочио од његовнх груди; а то, што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. Ја сам одбацила те несређне артијице од себе, он их покупи, па ми их силом тури у недра. — На, на! . . . . додаде он журно . . . . Узми ово, па бежи грлице! бежи од глади! Беж' од непоштења! бежи одавде . . . 'Гамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности! Ах пријатељу, како се у живогу чес.то варамо! Шта сам му на то могла одговориги? Шта сам знала радити? Л»убила сам му рањене груди, са густим прамењем косе моје брнсала сам крв са кошуље му, плакала сам, јецала сам .... Ох Боже мој! .... Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му, да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету не ће знати где је и шта би с њим. А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо .... али све беше бадава! — Рањен сам, траг ми је ухваћен грлице Ја одох, ено где свиће! . . . Збогом! збогом можда за навек, збогом грлице! . . • Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде .... Оде као сенка, никакав шум ннсам чула од његове опаклије или од опанака, пажљиво је корачао све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате; ни једно псето није залајало на њега .... Чак у трећем сокаку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља. Ја сам дрктала од страха, од узбуђености. — Сирома Алекса! мој несрећни, мој гоњени љубавниче!.... У јутру кад је свануло, цела је Кикинда говорила: како је неки зликовац напао на кућу господина комораша — то је онај у панама шеширу — како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске накнте, које је милостива госпођа о празницима ц другим разним свечаностима на своме врату носила; прнповедали су, како се и сам господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио и како су га пандури ухватили, како су му после и оца, нашега доброга чича Марка у мађистрату затворили... На таке гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешђе: — Сирома чича Марко! сирото дете! . . . Е, е, на шта не ће човека глад навести! . . Тако је сиротиња говорила, али богаташи?. . . Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе! .... — Што их не поубијаше као псе и оца и сина? .... 0 знамо их ми, та то су харамије још од старина, лопови, паликуће! .... Знамо их ми! . . . . говорила су господа.... Тај Марко н други, као што су они, три пута су унесрећили нашу Кикинду. — Знам ја тог Марка, рече један — кад је косом ударио Чончића по глави . . . — Кад је похарао прогину кућу . . . — Кад је убио она триМаџара изТорде. — Кад је пуцао на Нађ Шандора. Тако су се они надмегали у обеђивању; а свега тога као свршегак био је: — Какви је то суд? . . . Ш го не поубија таке зликовце ихарамије, па да будемо мирни код својих куђа, и да уживамо мирно наше