Србадија

152

дати неку жалост. Колико се пута, кад се СоФија из пристојности с гостима забављаше, и кад јој се заручник у другој одаји биљарио, сукобише иогледи заљубљеиих и изражаваху пред Удбалом у једном гренутку оно, што није кадра ни једна реч изрећи, али што Удбалино срце схваћаше потпуно! У томе погледу огледаше се живот, љубав, срећа — тај поглед долазаше из душе и продираше дубоко у душу. Други нису наравно ни пазили на то. Ни СоФијине пријатељице ни онај поседник, што се Ворис с њиме биљарио, нису приметили ону електричну варницу —само је Удбала видела љубавну муњу; ова је се гакнула и продрла је кроз њу, тако да се осећала дубоко потресеном. Ништа тако јако не разнежи младе девојке и не гони им тако сузе на очи, као кад су вереници

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку. време и прилика. Кад се доцканувече повуку гости у своје одаје, кад се госпођа Снежинова саветује са својим управитељем добара и кад се вереници у једном куту занесу љубавним шапатом, често се Борис у другом куту препирао са Удбалом и нобијао њезину тврдњу, да јој природа дала хладно срце и да нема осећаја за нежна, срдачна чуства. Он је волео њезин живахни, необични начин изражавања, ванредну смесу немачке сањаличности и источњачке страсти; и пошто се навикао да је сматра као своју сесгру, то се јако љутио на њезину хладноћу, у коју се нритворно умотала, а овамо није ни слутио, какву је ватру крила под том нривидном равнодушношћу Једног вечера позове госнођа Снежинова Удбалу к себи, да с њоме на само неко-

Св. 7.

пријатељици у наручје и преклињаше је, да оцу ништа не говори и да је ноштеди од те ужасне среће. — Удбало, је си ли при себи? мовиче госпођа Снежинова. — Ја га не љубим. — Та за бога ђенерао! — Али од шездесет година . . . — Орденима украшен. — И борама! — Мудар, изврстан, љубазан човек. — Тако је . . . Ваља га штовати. — Муж од оншге припознатих заслуга... — Тим не може моју љубав задобити. — Помисли, ићи ћеш с нама у Петроград. — Само да умножим број тамошњих гробова . . . Сваки наговор беше залудан. Удбала не

близу њих. Ту онда нлачу све сестре невестине у каквој усамљеној одајици и заљубе се — и ако само за време — у оног, кога првог виде. И Удбала у горком осећају, да је сама себи остављена, избегавала је жубор друштва и одавала се у самоћи своме јаду, својим сузама, и не знајући за што јој геку. Између ње и Вориса развио се мало но мало одношај, који није био без опасности. Борис јој је приповедао о необичним пригодама, што их је доживео, о догађајима од како је изишао из кадегске школе, а она је њему новеравала своје снове и јаде. СоФија, која се сада само једном предмету предала, пренела је на брата звање своје код Удбале: звање повереника свију тајана — важно, опасно звање! Томе високом достојанственику открива се све: и за најмању одвратност ил наклоњеност према другима мора он знати — само му се једно таји, док не дође

лико речи прозбори. Удбала се иоплаши, и полазећи својој заштитници, питаше се, шта је могло дати новода том тајанственом разговору. Али је изнад очекивања немило изненади, што је чула. Госпођа Снежинова саопшги јој после кратка увода, да се судба милостиво на њу осмехнула — да јој се најсјајнији живот пружа, најпотпунија земаљска срећа нуди, једном речи: да је стари ђенерао проси за жеиу. Никад, ни у својим најсмелијим сновима не би се она усудила желети гаку част за своју поћерку, рече она. Али у место радос/ги, шго ју је госиођа Снежинова очекивала, изражаваше бледо лице у младе девојке само страх. Удбала склопи руке и упре бојажљиво своје укочене сјајне очи на своју заштитницу. Госпођа Снежинова понови свој предлог и дода, да је обећала, да ће оца питати за допуштење. Али сад грунуше Удбали сузе, она се баци својој материнскрј

хтеде ни но што саизволети. Госпођа Снежинова остави јој неколико дана на промишљење, мољаше је, да се о свему озбиљски размисли и опомињаше је брижљиво, да не пренагли са одбијањем своје среће. И СоФија покушаваше да је наговори. — Чуј ме! упаде јој Удбала у реч; руку на срце: би-ли ти пошла за њ? — Ја љубим другога. — И — одговори ми искрено — би ли се ги, да не љубиш другога, могла одважити, да пођеш за тога старца и да се одречеш свега, што си о будућности сневала? За што да и ја — тамо касније — не љубим другога? за што да своје најленше наде напустим, за што да мени препречиш пут, који тебе срећи води? — Да, мене, мене . . .! — Знам, шта хоћеш да кажеш. Ти си ио своме рођењу стекла положај у друштву,