Србадија

Св. 10.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

233

Из овога ће виђети читатељ, да се ова књига сама препоручује; али има нешто у њој, што нас за душу уједа, и што несмијемо, да мучке пријеђемо. А то је онај несрећни наш прађедовски гријех, због ког на Косову страдасмо и који нам и дан данашњи још неда ока отворити. То је она страст, коју Срби називају » за инат а . ГЈриповједа се, да је турски цар нудио Краљевићу Марку нашалуке и небројено благо, да се потурчи, а Марко није хтио. „Е да ли би и зашто?" унита цар. „Неби, него ако ои коме за инат господару" одврати Марко. Писац је био у Црној Гори досгојник у кнеза Николе, па је изишао из Црне горе због неког неспоразумљења или како он сам вели „због иолишичкијех узрока « на сад обавјешћујући свој и туђи свијет о Црној Гори, не

Ми нијесмо никада били, ниги ћемо биги пријатељи батине и загвора, али да видимо, за што је владика дао батинати. Зато, да наћераЦрногорЦе у једну државу, за то да створи из прућа сноп, за то да их ућера у закон, за то, да постане добитком данка независнији. (Јам писац приповједа, да је „самовољсшво и самовлашКе" алеменскијех главара још за Ђурђева времена било учинило, да се је његова власт била расалинула ао алеменима, и да су илеменски главари били један од другог независни". Да писца није обузела страст пината" он би прије, него што би анатемисао Петра, пребрао био листове опште повјестнице, па би у њима нашао, да су Луј XI и XIII., краљи Француске, Јелисавета краљица енглеска, Петар велики цар

да јој се клањају, онда ју је тек у својим пјесмама гојио; а да ју је он одгојио у Црној Горн, то зна сваки Црногорац. У Француској су требали катакомбе жртава, у Енглеској многогодишњи рат бијеле и црљене руже, у Русији касапнице Петрове, у Аустрији касапнице Леополдове, у Енернјешу и тамнице Спилбергове Мункача и КуФштајна, а владика Петар је — дао јогунице затвараги ил избити! Али је Петар II. још нешго учинио. Он је дао убити Смаил-агу Ченгића, најљућег душмана српског. До Пегра су често погранична илемена сриска четовала у савезу с Турцима на ЦрнуГору, од погибије Смаил-агине гледе сви у владику— сад кнеза црногорског, као у свог заштитника. Али је Петар још нешто учинио. У Лажицару стоји на једном мјесту написано:

Херцеговци у заседи. руски, РудолФ I., Леополд I. и Марија Терезија цареви аустријски, са много горопаднијим средствима великаше своје у коло државног јединства гонили, па да их баш ради тога повјесгница слави, јер знадоше сепаратистичне егоисте сломити и своје народе и државе увеличати. Да је писац помислио на љуте крвне ратове међу племенима Црне Горе до Петра II, не би био могао на њ викнути, па да је сваком јогунастом павару, коме је његова самовлает и самовоља милија била од слоге народне, одвалио по неколико ђуђука! Идеја патриотизма иште: да своје корисши, своје благо и живош, иа и своју вољу и слободу ои/мнсшву иодчинимо, а ко то не ће, тај је злогвор опћински. Идеја патриотизма није природна ствар, него се она мора одгајити. Петар II. није ју могао прнје одгајити, док не присили свеЦрногорце,

„ Просто вјеру што нригрли другу, Ал' не просто никад ни до вијек, Што се онда Србом звати не ће." Петар је дакле први српски архијереј, који је мислио, да има и осим православија Срба. Он је у гоме смислу и радио, доказивајући потурицами око Црне Горе, да су по народности Срби и да би требало, да то припознају — а на част им њиов светац Муамед. Он им је доказивао, како их Османлије и онако не воле и не маре, него их само сматрају као слијепо оруђе. Он се је у то име био и побратио с пашом скадарскијем. Код паше није успио, јер је овоме био милији пашалук, али код пограничнијех је Турака побудио ипак блажије мисли, и да не умрије онако млад, јамачно би му та клица била боље клијала. *) *) Камо лијене среће, да тако сви архијереји раде, неби наи се Банат повлашио, нити би се од нас туђили »Бунијевци« »Шокци« и »Босански Маџари«.

може, а да не окаља оно, што је иЦрногорцу и осталијем Србма као светиња, само — за инаш; јер и без тијех би нагрда била књига савршена, да паче би и у Српству и у туђинсгву имала већу цјену, јер неби нагонила Србу крви на очи, и неби му пред свијетом бацала љаге на образ. Два су мужа жртве тога инаша: владика Петар II. и данашњи кнез Никица. Ономе се пребацује, да је силом и батином наћерао племена у једну државу, а овоме се пребацују луксуси, мањак грађанске слободе и неограничено господарење, да се не осврћемо на куђење другијех му послова. Као да је писцу био трн у оку блијесак пјесника „Горског вјенца", ускликује пакосно: „Петар II. славни појета дао је први батинаги и загварати". Е чуј свијеге онај идол, ког мој народ обожава, пуки је ђаво, а туђин мисли ,,ваљда су вам сви такви". X