Србадија

Св. 11.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

249

не.мо самн природослови, др)ги би нас хтели видети самим језикословима, а треКи бн хтели још нешто и треће; једни би дакле хтели само оно једно а други само опо друго. Уједињења нема. Зашто ? Одговор је: једносграно оброзовање. Из неправичног мерења вредности долази дрЈга мана, коју Кемо овде поменути. То је нрактичка самоограниченост, недозволена безобзирна себичност. Ова нас у овом добу тако заслеиљЈ Је, да нам— такорећи— ништа није свето и поштовања вредно, што се косн с нашим личним рачунима и нлановима; без

ви су наше воље нестални, нејаки, нечисти, те с'тога нијекадраодупрети се слЈчајним сметњама н искугаењима. Заго су прекрилили земљу слаби карактери. А где им је легло? између осталога и у једностраном образовању. Прећнћемо религију, ово цвеће духовног и моралног развитка, и образованост срца, коју другим речма можемо назваги: цвет љубави. И сувише нам је познато, како ово цвеће мирише у врту наших душа. Племенитосг, нежност и преданост наших душа к' Богу, људма н природи, заслужује својим неправнлним својствима засебну пространију

ли су их поозбиљиле високе и зреле мисли? Ово зацело не, јер не може ни бити, док се не проживи повећи одсек година. Сведоци су намдописи, расправице, преводи по листовима већином без полета, без осећаја, без свестраности, без духа. Ко не уме у младом добу певати кад треба, ннје способан, ни да доцније сузу пусти. А један нараштај, који се не уме смејаги и плакаги — грозан је! Од њега да Ног сачува сваки народ, сваку земљу. Песништво исто тако пада. Ако се стави на службу тенденцијама, онда се још помало трпи. Пева ли, описује ли човеков унутарњи

Херцеговачка раја на далматинској граници,

саучешћа смо за срећу другнх, и ма да смо моћни, ипак налазнмо за мудро уклањати се оданде, где се тражи наша моралиа или материјална ггомоћ. Овога ради не могу у нас, да се суспехом склапају и одржавају пријатељства, дружине на заједннчки рад, а што је још горе и друштва те врсте, која постоје, праве озбилно лице, како да се одрже. Ко је и овом појавукрив? Једнострано образовање! Трећа је мана слабост карактера. Ова је ужасноовладала нашим друштвом! Јучерашњи пријатељиданаспротивници, противници пријатељи. Неколико сахата или дана размишљања довољноје, да се покидају толикогодишње свезе или заспу тако дубоке и широке провалемеђу нама. Што јуче тако страсно брања смо, томе се данас тако невешти чинимо, или што је још горе, нанадамо. Од куда то? ОсноXI расправу и процену, у коју у овај мах не могу улазити. Да видимо, како стојимо са укусом за леаоту. Овај се најбоље види из тога, како ценимо и негујемо лепе уметности. Песма и спирка у нас су приметно умукли, и шго их је, готовоје без ритмаитакта. Онн више не проносе родољубље, осећања платонске љубави, идилство, но су се већиномусадржају оцепили од нашег душевног живога, поварварила се. При већим састанцима изобичајен је онај наш легш обичај, да женскиње на изменце певају. Младићи се ућутали и поозбиљили, као да им је педесего лето. У школама, у позоришгу не можете да склопите певачки хор; у школама нико се не отима за презрену музику. — А зашто наши младићи обрнуше леђа овим лепим уметностима? Да

живот и природу онако какви су, онда јој је прогон известан. Што је простија и материјалнија, тим јој дочек свесрднији. На сваком листу оогрешке нротиву правила естетике, етике, психологије и логнке. Што се од овога више одступа, тим је писац некако женијалнији. Бесправилност и женијалност као да постају све више и више један појам. Само нека није просто, обично, природно, но изванредно, у бенгалској ватри, у трцима и скоцима „ко муха по млеку« — па вам онда лавори и аплаузи не гину. А иза сваке вам реченице вири писац, али не онај безазлени, смишљени и осмешљиви полуанђео, но више заједљиви, сујетан, надмени човек без срца, који вам је мање мио, него одвратан. А живоаис? Готово га на жалост и немамо у овој нашој земљи, како у кућама, тако